Sofija Lundberj

„Takav ti je život, dušo. Rodili smo se i moraćemo da umremo. A u međuvremenu treba da živimo što bolje umemo.

„Da je bolje uopšte nemati nijednog kućnog ljubimca, jer je strašno tužno kada uginu. Zaista je čudno reći tako nešto detetu, nikada to nisam zaboravila.“

„Ali to je istina, znaš?“

„Molim? Znači, uopšte ne treba nikog voleti? Pošto svako može da umre ili nestane.“

Dom bez knjiga je kao telo bez duše.

U životu se dogodi toliko toga.

Događaji se pretvaraju u uspomene koje se skupljaju u nama.

Grade nas iznutra. Utiču na to kakvi smo i šta radimo. Oblikuju nas.

Reči koje vam je neko uputio.

Ljubazne.

Glupe.

Reči koje ste vi uputili nekome.

Za koje nikada nećete sebi oprostiti što ste ih izrekli.

A uspomene se urezuju duboko.

Neke jačaju sa svakom proteklom godinom. Neke utiču na nas zauvek.

Dom bez knjiga je kao telo bez duše.

U životu se dogodi toliko toga.

Događaji se pretvaraju u uspomene koje se skupljaju u nama.

Grade nas iznutra. Utiču na to kakvi smo i šta radimo. Oblikuju nas.

Sećamo se sitnih pojedinosti. A uspomene se urezuju duboko.

Neke jačaju sa svakom proteklom godinom. Neke utiču na nas zauvek.

Možda i više nego što mislimo. Možda sasvim nepotrebno.

Jeste li sigurni da se sećate kako je zaista bilo?

Ispada kao da imaš isti cilj kao i mrtav čovek. Ne želiš da osećaš, niti da tuguješ, niti da ti nedostaje. Pa zar ne želiš da živiš?

Kaži mi, zar to nije ljubav ako sedimo blizu jedno drugog na klupi i gledamo kako život prolazi pored nas.