Zejn Džuhadar

Bolnica mrmori, budi se. Zehra spava. Sa druge strane prozora zalazi rogati mesec, a Severnjača trepti.

To čudesno putovanje učvrstilo je u mojoj glavi predstavu o belome svetu, punom opasnosti i lepota. Voleo sam taj svet, uprkos njegovoj nepreglednosti koja mrvi čoveka. Voleo sam ga uprkos jezivom bremenu njegove nade.“

Vetar je šuškao maslinovim lišćem i činilo se da drma zvezde. „Onda priče crtaju kartu duše“, reče Ravija, „prerušene u reči.“