Ian McEwan

Vukovi im se lagano približavaju.

Piterove misli odlutale su za tom fantastičnom veličinom.

Maltene čim je počeo da rešava prvi zadatak, u kome je trebalo sabrati tri miliona petsto hiljada dvesta devedeset i pet s drugim, skoro isto tako velikim brojem, Piter se odjednom setio najvećeg broja na svetu. Samo nedelju

E sad, odrasli većinom uobražavaju da znaju šta se zbiva u glavi jednog desetogodišnjaka. A nemoguće je znati šta neko misli ako on sam o tome ne priča.

Što se osamljivanja tiče, ni to odrasli nisu mnogo voleli. Ne vole oni ni kad se drugi odrasli osamljuju. Ako učestvuješ, svi mogu da vide kakve su ti namere. Namere su ti iste kao i njihove. Moraš da učestvuješ, jer inače svima ostalima kvariš zabavu. Piter je o tome imao drugačije mišljenje. Lepo je i krasno učestvovati, do razumne granice. Ali u tome se zaista preterivalo. Štaviše, mislio je da bi svet bio veselije mesto i možda se nikada ne bi događali ratovi kad bi ljudi manje vremena trošili na učestvovanje i nagovaranje drugih da učestvuju i kad bi svakog dana bar malo vremena provodili sami, podsećajući se ko su i ko bi mogli postati.

Piter je, odrastajući, i sam nešto naučio: pošto ljudi ne mogu da vide šta se odigrava u tvojoj glavi, najbolje je, ako želiš da te razumeju, da im to lepo kažeš.

Uvo i jezik: želeo sam da ugodim i jednom i drugom.

Tek pošto je i sam proživeo mnogo godina kao odrastao čovek, konačno je shvatio. Ljudi su mislili da je težak zato što je bio toliko ćutljiv. Kao da im je to zbog nečega smetalo. A nije mnogo pomagalo ni to što je voleo da bude sam. Ne stalno, razume se. Čak ne ni svakog dana. Ali bilo je mnogo dana kad je želeo da na jedan sat nekud pobegne, u svoju sobu, ili u park. Prijalo mu je da bude sam i da se bavi svojim mislima.

A nemoguće je znati šta neko misli ako on sam o tome ne priča.

Piter je o tome imao drugačije mišljenje. Lepo je i krasno učestvovati, do razumne granice. Ali u tome se zaista preterivalo. Štaviše, mislio je da bi svet bio veselije mesto i možda se nikada ne bi događali ratovi kad bi ljudi manje vremena trošili na učestvovanje i nagovaranje drugih da učestvuju i kad bi svakog dana bar malo vremena provodili sami, podsećajući se ko su i ko bi mogli postati.