Mašan Bogdanovski

Ovo je knjiga o modernom iskustvu smrtnosti – o tome kako izgleda biti stvorenje koje stari i umire, kako je medicina promenila to iskustvo i koliko ga nije promenila, gde su naše predstave o tome kako se nositi sa sopstvenom konačnošću pogrešno shvatile stvarnost

Nasuprot tome, u savremenim društvima, starost i nemoć su od zajedničke

višegeneracijske odgovornosti postale više ili manje privatno stanje – nešto što doživljavamo uglavnom sami ili uz pomoć lekara i institucija

U prošlosti, preživljavanje do duboke starosti nije bilo uobičajeno, a oni koji jesu preživeli služili su posebnoj svrsi kao čuvari tradicije, znanja i istorije

Ljudi su uvek lagali o svojim godinama. Demografi taj fenomen nazivaju „nagomilavanje godina“

Dostojanstvo starosti bilo je nešto čemu su svi težili

1790. godine, ljudi kojima je bilo šezdeset pet ili više sačinjavali su manje od dva procenta stanovništva. Danas, njih ima 14%

dete koje je žrtvovalo sve da bi brinulo o roditeljima moglo je da očekuje da će naslediti celo domaćinstvo ili bar veći deo nego dete koje se odselilo

Kada su dobili tu priliku, i roditelji i deca su u razdvajanju videli jedan oblik slobode

Roditelji su imali na raspolaganju mnogo godina, čitavu deceniju ili više, pre nego što su oni ili njihova deca morali da brinu o starosti