Branislav Janković

Nije dobro za čoveka da gleda unazad a hoda napred. Čak ni kad beži.

Prošlost nam krati korake koliko god nam stopala bila duga. Hodanje s pogledom unazad zalepi nam oči za tabane, te vidimo samo stvari od kojih odlazimo. Ili bežimo

gorke. Star si, Vidoje.“

Godine uvek promene ukus sećanja, pa od nekadašnjih nevolja i beda stave smeh u naše oči, a od radosti izvajaju suze što prave brazgotine na obrazima

Od godina ne možemo da se otreznimo

Propušteno, Jevreme, nije kao i izgubljeno, govorim sebi. Izgubljeno smo imali, propušteno ne. I gde je veća žal? U sećanju na ono lepo što je bilo pored nas, pa nestalo ili na ono lepo što je samo prošlo kraj nas, a mi nismo posegli za njim

Putevi nam kradu poglede jer se usredsredimo na njih, pa nam oči ne vide ništa drugo. Ne primetimo ono pored puta.

Izađu nam tako glupe reči iz usta a da pamet nisu pitale.

Kao da postoji neko mesto za loše i ružne reči na koje glava nema pristup.

Istrče, izlete, a da te neko pita što si ih izrekao, ti ne bi umeo da kažeš. Slegneš ramenima i pogledaš u zemlju ako te bude sramota.

Ako si džukela, nasmeješ se i odmahneš rukom

. Tuga bolje spaja ljude nego r

Uspeo bi, nego nisi verovao. Nije stvar u tome možemo li nešto ili ne možemo, već u veri. Ko ima veru uspeva, koliko god mu zadatak bio nemoguć.“