Sašo Dimoski

A muzika se pamti više od bilo koje druge forme zato što uvek ima isti oblik. Ne prevodi se. Ne pročišćava se. Na nju se ne taloži prašina. Nema nepažljive posmatrače koji bi joj uništili ram ili bi prosuli kafu po njoj. Muzika ostaje u svojoj osnovnoj formi i tako nam znači. I zrači.

Rekao si: ja i ti ćemo živeti večno. Rekao si da diriguješ da bi živeo, a da živiš da bi komponovao. Rekao si da je jedina svetla tačka u tvojoj muzici moje postojanje.

Ljubav uvek zna kada će prisustvo onog poznatog prestati da postoji. Sprema se za to. U suštini, ljubav se čitavog života sprema na gubitke. Plaši se sebe same. Možda zato ponekad izbledi da bi se vratila u punom sjaju.

Ne živi se samo od proste želje za životom. Potrebni su motivi. Previše su potrebni.

U meni je ostala jedna misao. Koliko se ti i ja nismo voleli? Kada smo zaboravili da se ljubav neguje samo mislima?

. Ne živi se samo od proste želje za životom. Potrebni su motivi.

Kad u životu prolaze vozovi, duša ostaje na šinama, u promenama godišnjih doba, u svemu onom što treba da se doživi i zaboravi.

Nijedan grad nas ne tera na zaborav. Primorava nas samo na sticanje novih uspomena. Na kraju ostaju samo posledice ljudi. Posledice ljubavi.

Čitav život kao velika posledica života.

Čovek ne sme da ostane sam sa svojim strahom. On može da ga pojede.

Čovek ne sme da ostane sam sa svojim strahom. On može da ga pojede.

kad čovek zaboravi ljubav, ona reši da zaboravi njega.