Momo Kapor

Kako da joj objasnim da me je život više od četrdeset godina držao kao taoca, a nijedan parlamentarac nije došao da pregovara o mom oslobođenju? Da sam rasipao dane, nedelje i mesece gde god sam stigao, kao da ću živeti sto godina; kako da joj objasnim da joj nisam doneo ništa osim umora, dosade i želje da malo posedim ispred njene kuće

Ništa me tako ne ponižava kao čekanje u redu!

Posle reči utehe obično nailaze suze, a ona se, opet, najlepše brišu poljupcima.

Gradio je godinama od krpica, otmenih mirisa, časova klavira i engleskog tu skupocenu devojku, baš kао što mnogi kolekcionari decenijama sakupljaju u potaji dragocene zbirke, živeći pritom kao puki siromasi.

Traže se dedovi, pradedovi, bake, prabake, stričevi, ujne, ujaci, braća od stričeva, tetaka i ujni, kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makova zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju a bili smo im dužni; svi oni su nas puštali da besplatno uđemo na stadione i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima a torbe slaninom i crnim hlebom kada smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.

Sve više smo ubeđeni da pamet, osećajnost, sklonost ka knjigama, dobrota… ne vrede ništa i nemaju nikakvog smisla; kao da je naš grad osvojilo neko žovijalno varvarsko pleme, mnogo snažnije i vitalnije od nas, koji smo razmekšali svoju volju prejakim dozama filmova, slika i slova – dekadentni već kao mladi, pali smo im u sužanjstvo iz koga nema izbavljenja.

Čini mi se da mi život potpuno uludo prolazi. Šta sam sve mogao da budem! Kuda sam sve mogao da odem! Čitav svet mi je, tako reći, ležao pod nogama, a ja, budala, zakopao se u ovaj jednoiposobni kavez, u ovu rupu bez dna, koja se neprestano puni parama a da se ništa ne primećuje; trunem među ovim bednim pokućstvom u jednoj od bezbroj službeničkih soba; živim u vonju iskuvanog rublja što se leti suši na prozorima a zimi po radijatorima, večito u dugovima, bez ikakvih izgleda da se ikada izvučem iz Kase uzajamne pomoći

Mada to zvuči prilično neverovatno, ma koliko da je monoton i mukotrpan život od sedam do tri, najveći broj žena zaposlenih u administraciji voli da dolazi u kancelariju! One se tamo odmaraju od muževa i dece i još dosadnijih kućnih poslova.

Imao sam poverenja u Lolu. Pripada onoj vrsti žena koja može sve kad se jedanput na to odluči. Ima duge vretenaste prste, koji su toliko spretni da joj bez bojazni možete poveriti najtanje staklo, najsitniji mehanizam, najkrhkiju stvarčicu do koje vam je stalo, a da pritom budete sigurni da je neće oštetiti, ni razbiti. Oko nje je sigurnost. Gde je ona – tu je dom!

„Onaj ko bije bitku sa budalama“, pisao je Mikelanđelo Buonaroti, „neće izvojevati velike pobede!“