Momo Kapor

Primetio sam da retko ko ume da uživa u svakom svom danu, da ne čeka ništa, tačnije da živi sada i u ovom trenutku, ne bežeći pod okrilje prošlosti (koja je uvek bolja), ili u budućnost, koja će, navodno, ispraviti sve nepravde.

I baš ta ljubav, koja nam pruža osećanje da smo izuzetna čeda sreće, koja nas spasava i uliva nam nadu, odvodi nas izdajnički u zasedu. Zbog nje ćemo se odreći slobode i pristati na dirinčenje od sedam do tri, samo da je održimo nekako u životu.

Pitam se: Zašto sve to činim? Zašto pišem? Nalazim hiljade i razumnih odgovora, ne verujući nijednom do kraja. Ostavljam trag? Sakupljam materijal za jednu buduću knjigu, koju će završiti neko umesto mene kada joj vreme, osim početka, osvetli i kraj, i kada se na ove redove bude gledalo kao na dokumenat nepoznate žrtve? Ali zbog čega bi trebalo da me zanima nešto što će ostati posle mene kad me više neće biti da to vidim i, možda, doživim zasluženo pomilovanje? Na kraju, dolazim u samu blizinu odgovora, ali ne smem to sebi da priznam: pišem li da bih stekao nečiju naklonost, možda ljubav? Čak i kad opisujem stvari koje mi ne služe na čast, sitne gadosti, kad čeprkam po bolnim mestima i razgrćem naslage stida, zar ne kušam strpljivu ljubav koju tražim? Hoće li i to izdržati? Hoće li me i posle tih mučnih ispovesti voleti kao pre, ili, možda, još više? I dok kucam, moja pisaća mašina poput točkova vagona otkucava: volite me, volite me, volite me, volite me…