Helen Rapaport

Prolog

ODAJA PRVIH
I POSLEDNJIH VRATA
Tog dana kad su otpremili Romanove

mestom koje je „usput kuda god da se pođe – i ništa više

Život ima svoj značaj i bez udaje

Izgledala je kao savršeno oličenje carice Rusije koja stupa ka oltaru, onakve kakvu zamišljamo

Bila je to savršena noć, vedra i topla, a haljine i dragulji žena i blistave uniforme muškaraca stvarali su čudesan prizor pod bleskom električnih svetala.

„Mama“, uzviknuo je u jednom trenutku lucidnosti, „ne zaboravi da mi staviš mali spomenik na grob kad budem umro.“

njene oči, enigmatične u svojoj mračnoj ozbiljnosti, kao da su bile uprte u neku tajnu unutrašnju misao, svakako veoma daleku od prepunog pozorišta i tih ljudi koji je burno pozdravljaju

Za stradanja tuđa ti si puna jada,

ničija te pečal nije mimoišla;

jedino si sebi uvek strogo prišla,

uvek bez milosti i večito hladna.

Ali kad bi s dušom samilosnom stala

sa strane, pa svoju tugu osmotrila –

o, kako bi samu sebe požalila,

kako bi se samo gorko zaplakala

Žilijar nije sumnjao u to šta mu je dužnost, kako će i objasniti u pismu svojima u Švajcarskoj 30. jula: „Promislio sam o svim mogućim ishodima i ne plaši me ono što me čeka. Smatram da moram ići do samog kraja […] uz božju milost. Budući da sam se okoristio od lepih dana, zar da ne budem uz njih u teške dane?

„taj prosti život donosio im je velika uživanja“.