Ijan Mekjuan

Pade joj tad na pamet bogohulna misao da, kako god bilo, i nije toliko važno da li će momak ostati u životu ili će umreti. Sve će ostati uglavnom isto. Duboka tuga, možda i gorko kajanje, nežne uspomene, a život ide dalje, i sve to znači sve manje i manje kako oni što su ga voleli stare i umiru, sve dok ne dođe i taj čas kad ne znače više ništa. Religije, moralna ustrojstva, uključujući i njene vlastite – sve su to samo vrhovi jednog gusto zbijenog planinskog lanca posmatranog s velike razdaljine, ne mnogo višeg, niti značajnijeg i istini bližeg od ma kog drugog. Šta tu ko ima da sudi?

ošamućena deca koja svake nedelje putuju između jednog i drugog doma u skladu sa sporazumima o zajedničkom starateljstvu, izgubljeni kaputi i pernice koji, natopljeni jedom, prelaze iz ruke jednog u ruke drugog advokata; deca osuđena na to da očeve viđaju jednom ili dvaput mesečno, ili pak nikada, budući da bi najodlučniji muškarci nestajali u uzavreloj kovačnici novog braka i svoju sreću kovali stvarajući novo potomstvo.

ali njoj bi, u trenucima dokolice, padalo na pamet da bi lako mogla da pozatvara sve te stranke koje, nauštrb svoje rođene dece, žele mlađu ženu, bogatijeg ili manje dosadnog muža, neko drugo predgrađe da u njemu žive, nov seks, novu ljubav, nov pogled na svet, lep novi početak pre nego što bude prekasno za to. Obična potraga za užitkom. Moralni kič.