Žoze Saramago

pitam političke ekonomiste i moraliste da li su već izračunali broj duša koje je neizbežno osuditi na oskudicu, mukotrpan rad, čemer, zaostalost, bestidnu neukost, bespoštednu bedu i krajnju nemaštinu kako bi se proizveo jedan bogataš.

Almeida Garet

(1799–1854)

Isuviše dobro je poznavala muškarce da bi ih volela.

evo najlepšeg ružnog čoveka u istoriji,

Čovek onda reče, Malo je nedostajalo da stignemo, ali spustio se pljusak, nije bilo velikog gneva u tim rečima, izviralo je iz njih nezadovoljstvo bez nade, kao da je kazao, neće kiša stati zato što meni smeta, ali ovo je već piščeva misao, možemo i bez nje.

Korenje drveta znanja ne bira tlo, niti se plaši velikih razdaljina.

svet je tako sazdan, nismo kadri da se saživimo s tuđom mukom, ne razumemo je čak ni kad je veza prisna poput ove bliskosti majke i sina.

Mati bujnih dojki za gladna i nezajažljiva usta, materica, zemlja izdeljena među najvećima i velikašima, ili, tačnije, uvećana pripajanjem najvećem imanju, kupovinom ili savezom, možda prevejanom pljačkom ili golim zločinom, feudalnim pravom na dedovinu i zaostavštinu mog milostivog oca, slava im i hvala. Stoleća su minula da bi se sve ovo postiglo, ko bi, uopšte, sumnjao da to neće trajati doveka.

Mati bujnih dojki za gladna i nezajažljiva usta, materica, zemlja izdeljena među najvećima i velikašima, ili, tačnije, uvećana pripajanjem najvećem imanju, kupovinom ili savezom, možda prevejanom pljačkom ili golim zločinom, feudalnim pravom na dedovinu i zaostavštinu mog milostivog oca, slava im i hvala.

I pitam političke ekonomiste i moraliste da li su već izračunali broj duša koje je neizbežno osuditi na oskudicu, mukotrpan rad, čemer, zaostalost, bestidnu neukost, bespoštednu bedu i krajnju nemaštinu kako bi se proizveo jedan bogataš.

a to samo znači da bismo mnogo više saznali o složenosti života kada bismo se malo više udubili u njegove protivrečnosti umesto što traćimo silno vreme smeštajući ljude u kalupe, kao da se time sve može objasniti.