Vladika Grigorije

колико год да човјек воли некога на земљи и колико год био спреман да се жртвује, над њим се увијек надвија сјена себичности.

Хм, да ли су успомене само успомене или су нешто много више? Да ли нас оне враћају у прошлост и тако је оживљују, или су можда једина стварна садашњост и будућност? Да ли, у ствари, све оно што није успомена, што није успјело да прерасте у успомену, уопше вриједи?

Неки простори оживе у нама јаче и снажније тек када их напустимо. Заволио сам, истина, и Београд, који ми је пружао све оно што Планиница није могла, али је није могао замијенити. Није то могао учинити, а мој Београд није ни имао таквих намјера. Београд је прихватао нас дошљаке са свих страна, некако на први мах, брзо и не премишљајући се, онако како би се пружила рука некоме ко се оклизнуо овдје, на блатњавом Савском кеју.

Хрватска села су сређена и усред сваког села је црква. Знам, рећи ћете, они су нас клали, убијали и спаљивали живе, а ти их хвалиш што су им села сређенија од наших. Али ја вам кажем – говорио сам оштро и самоувјерено – наравно да су усташе били злочинци, али нису ваљда сви хрватски сељаци усташе. На крају, нису Хрвати наша брига, него ми сами, а ми се не кајемо и не настојимо постати бољима. Не поштујемо оно што имамо, него стално тражимо нове изговоре и нове идоле у разним људима, преварантима ове или оне врсте, и предајемо се запарложености, нераду и љености. У томе је наше богоодступништво и, ако се за њега не покајемо, ни ово мало што је остало наше више то неће бити.

Било је то вријеме кад се на ствари гледало само црно-бијело и када је људским душама завладала некаква злурада искључивост, заслијепљеност која је чинила да се у туђе загледало само како би се могло упријети прстом у оно што не ваља. И док сам се тад надао да је све то пролазно, сада, док исписујем ове редове, пробада ме болна мисао, свијест о томе да искључивост узима све више маха.

Неко ми је због тога што сам урадио на вратима студентске собе написао да сам издајник и да помажем муслиманску војску, те да сам их успјешно појачао са три војно способна и добро обучена војника. Нисам скинуо натпис са врата, само сам на ту цедуљицу дописао оно што је патријарх Павле тада говорио: „Када је човјек везан и голорук, онда људски с њим поступај, а када има пушку, онда важи оно: ’пушка ти, пушка ми’“.

Нису они криви, не знају, необавјештени су, оправдавао сам их тада. Пијани су. Јесте, били су пијани, али не само од алкохола већ и од лудила и крви, схватићу то неколико година касније.

а крају крајева, и Звезда је била страх и трепет за сваки велики клуб у Европи. Београд нас је, чини ми се, ослобађао комплекса.

Раскољников стање – стање кад те ништа не боли, а од свега страхујеш и не можеш се помаћи.

Своју садашњу породицу могао сам да оставим у нашој Планиници и одем, и да тада знам да ће ме увијек чекати када се вратим. Ако си пак глава породице, то није могуће. Није могуће а да не оставиш иза себе уплакане и уплашене очи.