Miroslav Antić

XI
Још као неразумно дете, кад сте цртали шуме

окренуте наглавце, били сте сигурно са оне стране,

урастали сте нетремице у унутрашњост биља,

и све вам је изгледало природно и разумљиво.

Кад вам је било свеједно шта је лево, шта десно,

нисте знали за сличност и нисте знали за разлике.

Онда су вас научили да има видљивог и невидљивог.

Обухваћеног и необухватљивог. Вашег и сасвим страног.

Научили су вас да има и да нема.

Шта сте добили знањем које одузима тако много?

Никад није време живота.

Увек је невреме.

Све сам ја покушао, и, да се не лажемо, ветре,

свитац је најспорији начин да се буде светлост.

XVI
Ако вам много пута кажем да вас волим,

је ли то више љубави, или је иста, једна једина?

Ако свакога јутра поново откријете да сте живи,

је ли то више живота, или је овај, један једини?

Може ли да се роди пет милиона нечега,

а да пре тога не умре исто толико истоветног?

Ту уметност претакања из једне врсте нечега

у другу врсту нечега зовемо наше сад и овде.

Зар вам је важније да преживите ма и некако,

него да докучите штa је живот?

Доживљај овог света код вас је, нажалост, само

доживљај ваше врсте света.