Porša da Kosta

terajući je da stenje i jeca od zabranje

još nije odlučila šta će da radi u životu iako ima dvadeset četiri godine.

Moraš da nađeš pravog muškarca, prokleta budalo. Moraš da otkriješ kako to stvarno izgleda. U današnje vreme samo su kaluđerice nevine s dvadeset devet godina, bez obzira na životne „okolnosti“ koje ih zadese

Carpe diem i tako to.“

Sama sam sebi najveći neprijatelj. Sve mora da bude savršeno, iako u stvarnom životu verovatno nikad nije tako.

Ali njegov vedri šarm vratio se jednako brzo, s punim sjajem, kao da je to nešto što može da uključi i isključi po želji.

Džesin mozak bio je spreman da pođe stazom nagađanja. Pre koliko mu je žena umrla? Da li je i dalje voli? Zaustila je da kaže kako joj je žao, ali utom joj je Elis, gotovo kao da hoće da je odvrati od takvih misli, uputio pogled koji se može opisati samo kao umirujući. Trljao joj je dlanove i prste, masirao ih je odlučno ali istovremeno veoma nežno. Dakle, razgovor o njegovom braku nije dozvoljen.

„Hladno vam je. Zašto je tako? Ovde je sad gotovo tropski vrelo, ali vi i dalje drhtite“, rekao je. Upitno ju je gledao, a lepo lice bilo je bezmalo zbunjeno.

Ne razume, jer nije navikao na žene koje nemaju blage veze. Navikao je na partnerke... i na suprugu... koje znaju kako da reaguju.

Još jače je zadrhtala zbog tog saznanja. Elisovo glatko čelo se naboralo, a oči se razrogačile i zasijale. Izgledao je kao da će zinuti. I možda je optužiti za njenu „tajnu“.

„Žao mi je. Samo sam živčana. Vi ste veliki šef i možete da me otpustite, tek tako.“ Kakve budalaštine. Ona ga jedva poznaje, ali nagonski zna da, iako je polubog bogatstva i moći, neće pogaziti reč koju je upravo svima dao. On je dobar i pošten čovek i neće nikoga otpustiti bez razloga.

Snažne, glatke šake stegle su njene. Nakrivio je glavu. „Rekao sam svima. Ne nameravam nikoga da otpustim“, potvrdio je i zastao da ponovo pređe jezikom po donjoj usni, izazovno i brzo, „mada bih voleo da vam ponudim novo radno mesto, Džes.“

O, bože... o, bože... o, bože...

Vragolast sjaj u njegovim očima bio je nedvosmislen, čak i njoj.

Ali zašto, zašto? Ona je samo... samo ona... a on je gospodar univerzuma.

Ali vragolast sjaj zgasnuo je jednako brzo kao što se pojavio i smenilo ga je nešto što je strahovito podsećalo na kajanje.

„Ah, znam. Previše, prebrzo. Molim vas, oprostite mi, Džes.“

Ti si mir pred oluju, ženo. Uragan skrivene senzualnosti koji samo čeka da se oslobodi.“

„Ti si mir pred oluju, ženo.

brodovi koji se mimoilaze u noći, a trebalo bi da sad zaplove svako prema svojoj luci umesto da se zajedno izmotavaju u zalivu potpune nemogućnosti