Oto Oltvanji

Koliko god se trudio da naučim nešto u životu, najteže je naučiti ne povoditi se za predrasudama. Ne osuđivati.

Misliš li da može nešto da se nauči udaranjem glavom u zid? Istom glavom, u isti zid, svaki put?

Njena nesreća bila je što nije znala koliko je jaka. Njena sreća bila je što ima ko je znao.

Dovoljno je da se na pogrešnom mestu nađete bilo kad ili da u pogrešno vreme budete bilo gde, da vas snađe neko zlo.

Vezivno tkivo večeri bila je biska, možda najstrože čuvana istarska tajna koju sam poželeo da izvikujem na ulicama svih gradova sveta. Rakija od imele, zlaćano-zelenkasto-smeđa, jednog od najsenzualnijih ukusa koje sam osetio na jeziku. Bio sam spreman da izdam sva pređašnja omiljena pića za jedno veče u zagrljaju nove ljubavnice.

Ja sam bio tačno tamo gde želim. U tom trenutku nisam želeo da budem nigde drugde na čitavom svetu.

Bio sam ponovo na moru u jesen.

„Onaj ko sam ne vozi“, rekla je, „mora da se pomiri s tim da ga drugi voze.“

Nosila je naočare za sunce koje su uspevale da sakriju skoro sve sem izmučenosti u licu koje bi zabrinulo i one kojima nije toliko stalo do nje kao meni. Progutao sam strah i potisnuo ga duboko u sebe, tamo gde nam neće smetati. To je devojka koja je čvršća nego što ljudi misle.

„I da daje više novca na cipele“, rekao sam.

„Eh, da. Otkad si ušao u tu sektu, uvek me je zanimalo. Gde vi zakleti šetači kupujete obuću? Pravite je po meri?“

„To je uvek obuća u koju možeš da uskočiš sa drugog sprata ako treba. Koju ne znaš da li si skinuo ili ne. Koja je važnija od bilo kog drugog odevnog predmeta.“

Pola moje porodice je pametno, pola misli da jeste.

Koliko god se trudio da naučim nešto u životu, najteže je naučiti ne povoditi se za predrasudama. Ne osuđivati.

Pola moje porodice je pametno, pola misli da jeste. Nikad ne znam koja govori iz mene, zato se trudim da se ne pravim pametan. Nekad mi ne ide od ruke.“