Draško Roganović

Debeli Čarli uze knjigu sa vrha gomile. Bila je to knjiga o italijanskoj arhitekturi.

„Zar ga je interesovala arhitektura?“

„Da, strastveno.“

„Nisam to znao.“

Gospođa Higler slegnu ramenima i srknu kafu.

Debeli Čarli otvori knjigu i vide ime svoga oca uredno ispisano na prvoj stranici. On zatvori knjigu.

„Nikad ga nisam poznavao“, reče Debeli Čarli. „Ne zaista.“

Istini za volju, nije bio čak ni bucmast, već samo blago mekanih ivica.

Bio je, iracionalno, svestan da je to zbog toga što mu je otac nadenuo taj nadimak, a kada njegov otac imenuje nešto, imena ostaju.

Pa dobro, možda vaš ne, ali um Debelog Čarlija je to svakako činio.

„Očigledno nisi“, reče ona, uz frktaj.

Priče su kao paukovi, sa tim svojim dugim nogama, a priče su i kao paučina u koju se čovek sav uplete, ali koja izgleda tako lepo kada je vidite pod listom pri jutarnjoj rosi, te se na elegantan način sve povezuju jedna sa drugom, svaka sa svakom

Božji odnos prema svetu, čak i u ovom svetu kojim on hodi, bio je emotivan koliko i odnos gejmera prema igrici čiji tok poznaje do tančina, naoružan svim mogućim šiframa za varanje.

Svaka osoba koja je postojala ili će ikad postojati, ima pesmu. To nije pesma koju je neko drugi napisao. Ima sopstvenu melodiju, ima svoje reči. Mali broj ljudi uspe da otpeva svoju pesmu. Većinom se bojimo da nećemo uspeti da je prikažemo u pravom svetlu svojim glasom

Jašta. Mrtav sam. Mislim da ću ostati mrtav još malko duže. Ako tu i tamo ne umreš, ljudi počnu da te uzimaju zdravo za gotovo.“

Ne verujem da bih mogao da pišem o Debelom Čarliju da nisam imao i sjajnog oca kog sam se stideo i divnu decu koja se mene stide. Živele porodice