Nil Gejmen

„Da li si oduvek bio ovakav?“

„Kakav?“

„Ludak. S vremeplovom.“

„A, ne. Prošle su silne godine dok nisam nabavio vremeplov.“

Strahovito sam želeo da mi se vrati juče.

Znao sam da odrasli ne bi trebalo da plaču. Oni nisu imali majke da ih uteše

Mislim da ono što čitamo kao odrasli treba čitati bez ikakvih upozorenja ili opomena, izuzev možda onog „ulazite na sopstveni rizik“. Moramo sami da otkrijemo šta je fikcija, šta ona znači baš nama lično, to iskustvo koje neće biti ni nalik ničijem tuđem poimanju priče.

Čitajući o tim diskusijama na koledžima, zapitao sam se da li će, jednoga dana, ljudi staviti upozorenja o sadržaju i na moja dela. Zapitao sam se da li bi takav njihov postupak bio opravdan. A onda sam odlučio da ih preduhitrim.

Stara izdavačka mudrost glasi: zbirke kratkih pripovedaka se ne prodaju. Zbirke kratkih priča se isuviše često smatraju plodom taštine, ili ih izdaju samo manji izdavači, te ih shodno tome ne smatraju stvarnim koliko se takvim čine romani. Ipak, bar kad sam ja u pitanju, kratke priče su mesto gde mogu da raširim krila, da eksperimentišem, da se igram

Duboko sam ubeđen da kratke priče u zbirkama treba da budu od početka do kraja srodne. Ne treba papazjanijski i zbrda-zdola sabirati priče koje očigledno nisu bile predviđene da se nađu među istim koricama.

Ova zbirka ne ispunjava te kriterijume.

tame je mnogo, tama je nepresušna. Vaseljena ima velike zalihe noći.

Koračam kroz tvoj život, a nepomično stojim na rubu sopstvenog.