Nele Karajlić

Ime mu je starinsko, ali pogledaj ga samo kako je mlad, snažan i lep kao slika. Kao da nije iz Prahova, gde su ljudi pogrbljeni od krpljenja ribarskih mreža, lica izboranih od sunca i vetra, krezubi od nemaštine.

Tad njegov život izgubi smisao, ali dobi drugi tok.

Ljubav i bol, to su dva pola istog osećanja.

Istina, Aleksa je bio bogat preko svake mere, vlasnik tranzitnog preduzeća, vinograda, voćnjaka, zemlje, šećerane, uljare, menica na berzi, zlata, nekretnina, što gradskih, što na Senjaku, ali bez dečjeg plača u odajama.

Malo mačku teleća glava!

Uspeh je varka, iluzija. Njega ste smislili vi, muškarci, ne znajući kako da potrošite vreme kad oplodite ženu, kad vam se rodi dete, a vi izgubite smisao postojanja na ovome svetu. Muškarac je, Aleksa, smislio čitavu civilizaciju samo zato što je zaludan kada žena postane majka, donese život i gaji ga.

Lakše bi im bilo sa Turcima, gospođo Majstorović“, govorio joj je jedan neutešni otac, „nego sa brojevima. Ako im to utuvite u glavu, vi ste mudriji od vladike.“

Između ljubavi i mržnje mali je korak, tanka linija koja spaja i razdvaja. Kao da su oba ta stanja srca jedan te isti voz, koji ide u različitim pravcima. Zato najviše i mrzimo one bližnje, koje bi trebalo da najviše volimo. Nikada nećeš mrzeti slučajnog prolaznika koliko ćeš mrzeti vlastitog oca. Pa i među narodima je tako. Oni koji se najviše vole, oni među sobom najviše i ratuju.“

Ali sa novcem nema šale. On je kao neko živo biće, kućni ljubimac koji zahteva pažnju, poseban tretman. Traži i vreme i snagu, i bolje ga je nemati ako s njim ne znate da baratate. Komfor, pa i luksuz koji ga prati, gasi životni žar, i što je još gore, budi samoživost i tvrdičluk

Više od godinu dana trajala je ta ljubavna plovidba. Zanos u kojem su bili jednak je zanosu košave. Niko i nikada za njih nije postojao, samo njih dvoje, onakvi kakvi su bili. Ceo svet, ceo kosmos, samo njih dvoje. To je valjda ljubav. To, kad ništa drugo i ne postoji. Lepo je to osećanje, ali ne donosi ništa dobro