Nele Karajlić

Ali nije država za to kriva. Državu smo napravili mi, Srbi. A mi Srbi državi ne verujemo. Zašto bi ona verovala nama?“

Ljubav i bol, to su dva pola istog osećanja.

kad čovek nešto ne shvata, on to nazove ili nemogućim ili ludim.

Svi muškarci su đubrad. Da nisu đubrad, bili bi žene.“

jer su dolazili iz kraja gde je jedino kamena i reči bilo napretek.

Samo je kod muzike drugačije. Ona udara s one strane uma. Zato i jeste jača od svih ostalih umetnosti

Tad njegov život izgubi smisao, ali dobi drugi tok.

Ljubav i bol, to su dva pola istog osećanja.

Istina, Aleksa je bio bogat preko svake mere, vlasnik tranzitnog preduzeća, vinograda, voćnjaka, zemlje, šećerane, uljare, menica na berzi, zlata, nekretnina, što gradskih, što na Senjaku, ali bez dečjeg plača u odajama.

Kanila se da mu odgovori. Danima se premišljala. Borila se sama sa sobom. Znala je da je pola njegovih reči laž, ali laž koja prija, koja osvaja. Na kraju krajeva, i da jeste laž, kakve to veze ima? Valjda je važno kako se čovek oseća kada sluša ili gleda, a ne da li je nečiji iskaz istinit. Poznavala ga je dobro. I kad govori i kad piše, on je zanesen. On ne laže. On samo ugađa.

„Njegova laž je refleksija moje duše, mojih želja. Što je laž veća, meni je prijatnije. On ne laže, on je samo servilan. Ispunjava moje želje. A to što je đubre… To je neka druga priča. Svi muškarci su đubrad. Da nisu đubrad, bili bi žene.“

Jednog jutra nije izdržala. Presavila je tabak… napisala je:

„Dođi. Čekam te.“