Nele Karajlić

Svi muškarci su đubrad. Da nisu đubrad, bili bi žene.“

Ali nije država za to kriva. Državu smo napravili mi, Srbi. A mi Srbi državi ne verujemo. Zašto bi ona verovala nama?“

Ime mu je starinsko, ali pogledaj ga samo kako je mlad, snažan i lep kao slika. Kao da nije iz Prahova, gde su ljudi pogrbljeni od krpljenja ribarskih mreža, lica izboranih od sunca i vetra, krezubi od nemaštine.

Tad njegov život izgubi smisao, ali dobi drugi tok.

Ljubav i bol, to su dva pola istog osećanja.

Istina, Aleksa je bio bogat preko svake mere, vlasnik tranzitnog preduzeća, vinograda, voćnjaka, zemlje, šećerane, uljare, menica na berzi, zlata, nekretnina, što gradskih, što na Senjaku, ali bez dečjeg plača u odajama.

Malo mačku teleća glava!

Uspeh je varka, iluzija. Njega ste smislili vi, muškarci, ne znajući kako da potrošite vreme kad oplodite ženu, kad vam se rodi dete, a vi izgubite smisao postojanja na ovome svetu. Muškarac je, Aleksa, smislio čitavu civilizaciju samo zato što je zaludan kada žena postane majka, donese život i gaji ga.

Lakše bi im bilo sa Turcima, gospođo Majstorović“, govorio joj je jedan neutešni otac, „nego sa brojevima. Ako im to utuvite u glavu, vi ste mudriji od vladike.“

Između ljubavi i mržnje mali je korak, tanka linija koja spaja i razdvaja. Kao da su oba ta stanja srca jedan te isti voz, koji ide u različitim pravcima. Zato najviše i mrzimo one bližnje, koje bi trebalo da najviše volimo. Nikada nećeš mrzeti slučajnog prolaznika koliko ćeš mrzeti vlastitog oca. Pa i među narodima je tako. Oni koji se najviše vole, oni među sobom najviše i ratuju.“