Joe Abercrombie

Људи су, рекао бих, крти. Не поприме нови облик тако што се савију. Него тако што се сломе. Што се смрве.”

човек једној прелепој жени може да опрости свакојаке мане, које код ружног човека налази за неподношљиве

Никада се не бој својих непријатеља, писао је Вертурио, већ увек и само својих пријатеља.

Када бог намерава да казни човека, писало је у светим кантским књигама, он му шаље глупе пријатеље и паметне непријатеље.

„Успомене на нашу славу бледе”, прошапутао је, „пропадају и постају пуке причице, танке и неубедљиве као лажи других. Неуспеси, разочарења, кајања, они пеку исто као оног часа кад су се десили. Осмех лепе девојке, који никада нисмо следили. Ситна неправда за коју смо окривили другога. Безимено раме које нас је гурнуло у гомили и због кога смо у себи беснели данима, месецима. Заувек.” Искривио је усну. „То је ткање прошлост. Несрећни тренуци који су нас створили овакве какви смо.”

Човек који мало говори пријатељима неће казати готово ништа непријатељима.

Можеш да плачеш због несрећа које су те задесиле, или можеш да устанеш и покушаш да се снађеш што је боље могуће, без обзира у каквом си срању.

„Када је живот ћелија, ништа не ослобађа више него ропство.”

’У великим олујама’, писао је Фаранс, ’настају чудна пријатељства.’

Чини ми се да човек мора да буде то што јесте. Шта је иначе? Само се претвара, зар не? А ко жели да проведе своје време на свету тако што ће се претварати да је оно што није?