Vanesa Monfort

„Istinska ljubav je neočekivana. Neizbežna. Kad te čak nervira to što osećaš prema nekome. I strah te je. Ali zauzvrat, ako se prepustiš i usudiš da uživaš u njoj bez straha, ništa na ovome svetu te neće navesti da se osetiš punijom života.“

To je prošlost, pomislila sam. A mi nismo sazdani od prošlosti. Ne možemo biti isključivo posledica roditeljskog vaspitanja, ni veze sa partnerima, ni svojih gubitaka. Odbijam. Mora biti da postoji nešto od Marine što sam izgradila ja, za šta sam odgovorna jedino ja.
A ako nije tako, moram da izgradim.
Pod hitno.

– Problem se sastoji u tome što smo mi današnje žene kao revolucionarni softver instaliran u zastareli računar, i zato se neprestano blokira i blokira i pravi kratak spoj.

Melanholija je bol od kog mi odrasli ne umemo da uteknemo.

Dobro je to znati.

Mozak je taj koji se razvija i stari, ali srce je i dalje dečje sve dok ne prestane da kuca. Stoga možeš opet da se zaljubiš, zato što srce vodi glavnu reč. Kada te nešto povredi, to zapravo zabeleži mozak, i bude pozleđen, zaboravi ili ne, i svodi u okvire razuma da bi ga prevazišao.

Srce samo pati. Ne uči. Kad ne pružimo sebi šansu da se zaljubimo, to je zato što nas razum koči i osujećuje taj poduhvat pre nego što se on dogodi. Ali srce ne. Srcem upravljaju drugačiji parametri. Parametri osećanja. Osećanja su ćelije srca kao što su neuroni ćelije našeg mozga. Zato, kad srce pokrene osećanja i otpočne ta lančana reakcija, gotovo je nemoguće zakočiti je. Razum može da postavlja prepreke. Mnoge. Međutim, isto kao što ne možemo da prisilimo sebe da nas neka slika privuče ili ne, ili da neka pesma izazove osećanja u nama, ne možemo razumom iznuditi silom ono gde naređuje srce.

Niko nam ne pomaže da pravimo razliku između pojmova ljubavi, navike, potrebe, zavisnosti i opsednutosti…

Krutost otima emocije.

Strah vodi ka nepokretnosti.

Slabić tone ako ga uštineš i dobija sažaljenje i pomoć, a snažan čovek ga teši dok podnosi operaciju bez anestezije grizući usne. Snažan čovek, kad mnogo pati, zatvara se u svoju školjku da bi to prevazišao, da ne bi nekoga zabrinuo ili opteretio ostale svojim bolom.

Nauči da vičeš kad te nešto boli, i neka vika bude srazmerna tvom bolu. Ili će te naterati da mnogo patiš. Silno.

Treba naučiti da plešeš na groblju. Učiniti da cveće nikne iznad mrtvih. Prihvatiti poraz zato što poraz ne postoji. Postoji samo kraj svega. Ne uče nas da prihvatimo da onome što je važno ističe rok. Ne uče nas da je ponekad jedini poraz inercija da pustimo da se sve odvija dalje.