Zulfa Katuh

Uistinu je postojalo dete koje je umirući reklo: „Ispričaću Bogu sve.“ Te priče su se zaista dešavale, i dešavaju se nove slične njima upravo dok vi čitate ove reči.

Arapi znaju, ali ne i ostatak sveta. Ne znaju da je ovo revolucija. Pojma nemaju da smo pedeset godina živeli pod diktaturom. Vesti prikazuju vojsku kako ubija ljude. Oni ne znaju ko je Slobodna sirijska armija. Ko je državna vojska. Sirija je za njih samo reč. Ali za nas ona znači život. Ne mogu da je napustim.

Volela bih da smo raspolagali tim vremenom“, šapućem. „Istinski bih volela. Volela bih da…“

Ćutim.

Na tren gleda u moje usne i čita reči koje od stida ne mogu da izgovorim.

Volela bih da pođeš sa mnom.

Volela bih da smemo da se zavolimo.

Nežno me gleda. „Da li ti nešto treba?“

Ti. Potrebno mi je da pođeš iz zemlje sa mnom. „Ne“, odgovaram umesto toga.

Ali sa svakom rečju moje srce pritiska neka težina, te se polako povlačim kroz tu gomilu ljudi i na kraju vidim samo njegovu razbarušenu kosu i široka ramena. Bolno mi je da ga gledam kao živog mrtvaca znajući da ima moć da utiče na čitav svet.

Smrt je izvanredna učiteljica

Svemu se tome našao lek kad su pred mene položili prvo ljudsko telo da ga ušijem. Smrt je izvanredna učiteljica.

Kad se nađemo saterani uza zid, prinuđeni smo da donosimo odluke koje u normalnim okolnostima ne bismo doneli.

Kada je reč o nečemu što se tako duboko ukopalo u naše korene, promena ne nastupa lako. Njena cena je golema.“

Vlasnik, ćelav starac od šezdeset i nešto godina, upućuje mi saosećajan osmeh pre nego što će mi vratiti kusur.