Toni Parsons

Stari psi se bude rano da najbolje iskoriste preostalo vreme.

Gledao sam ga tokom onih nekoliko trenutaka kad živi razmišljaju o mrtvima i trudio sam se iz sve snage da vidim čoveka kakav je nekad bio.

To je osećanje – svest – da ne možete da ih zaštitite od svega što može da im naudi.

Najgore osećanje na svetu.

„Da li zaista misliš da je smrt najgore što može nekome da se desi? Veruj mi – nije. Život… ponekad ništa ne boli kao život.“

Naslonila se na jastuke s osmehom i posmatrala neupaljenu cigaretu.

Bože, daj mi smirenosti da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim ono što mogu i mudrosti da uvidim razliku

Ni sa kim nismo daleki kao s nekim koga smo nekada voleli.

No čak i najbolnije rane s vremenom izblede. Izblede do ništavila.

I bio sam ponosan što je toliko brižna. No više bih voleo da bude brižna van moje kuće.

. Je li to licemerje ili ljudska priroda?, upitao sam se. Verovatno i jedno i drugo.