Johan Volfgang Gete

Jeste, ja sam samo bludeći putnik, gost i došljak na ovoj zemlji! A zar ste vi nešto više?

Mi se ljudi često žalimo – otpočeh ja – što je tako malo dobrih dana, a tako mnogo zlih, samo, kako se meni čini, uglavnom mi tu u pravu nismo. Da nam je, nešto, srce uvek otvoreno, spremno da uživa u svemu dobrome što nam Bog odredi za nasušni dan, tada bismo mi imali dovoljno snage da podnesemo i zlo, čim iskrsne.

Potražim Lotine oči; ah, one su prelazile s jednoga na drugoga! Ali na mene, na mene koji sam tu stajao sasvim sam, na mene i ne padoše! Srce joj je moje hiljadu puta reklo: zbogom! A ona me i ne vide!

Mili moj! Lebdim u neizvesnosti toj; i uteha mi je sva: možda se zaista za mnom osvrnula! Možda! Laku noć! O, što sam dete!

Trebalo je da vidiš na šta ličim, kako šašavo izgledam kada se u društvu govori o njoj. Pa još kad me upitaju kako mi se dopada! Dopada! Ta reč – mrzim je smrtno! Kakav li mora da je čovek kome se Lota ne dopada, kome ona ne ispunjava sve misli i pomisli, sva čuvstva.

u njenim čarnim očima istinsko saosećanje prema meni i prema udesu mom. Jeste, osećanje mi to kaže i srcu svom smem poverovati: da me ona – o, da li da se usudim, mogu li iskazati nebo rečima tim? – da me ona ljubi!

Ljubi me! Kako ja sam sebi dragocen postajem, kako ja – tebi smem reći, ti imaš smisla za tako šta – sebe samoga obožavam, otkako me ona ljubi! Je li to drzovito duševno prekomerje i visokoumlje, ili osećanje za stvarni odnošaj? Ne poznajem čoveka od koga bih imao šta da se plašim u srcu Lotinom; pa ipak, kad ona govori o svom vereniku – s tolikom toplinom, s tolikom ljubavlju o njemu govori – tada mi dođe kao da sam onaj koga su svrgli sa svih časti i dostojanstava, pa mu oduzimaju i mač.

Samo, dragi moj – nastavim ja – i tu će se naći koji izuzetak. Istina je da je krađa porok; ali čovek koji pođe u pljačku da bi sebe i svoje spasao od neminovne gladne smrti, šta zaslužuje taj: saučešće naše ili kaznu?

ali ovde zbilja nisi u pravu kad samoubistvo, o čemu je i bila reč, upoređuješ s velikim delima; ta ono se i ne može smatrati ni za šta drugo osim za slabost. Jer svakako, lakše je umreti nego li mukotrpan život odvažno podnositi.

Dobro mlado čeljade; odraslo u uskom krugu domaćih poslova, rada koji se određuje iz nedelje u nedelju; nije ni znala da postoji kakav drugi provod sem, možda, da nedeljom s drugama ode u šetnju, odevena u praznično ruho i ures što ga je poiznabavljala sve malo-pomalo; a možda još i to da o velikim godovima po koji put zaigra, i već, kad se tako pridesi, da se sa svom živošću srdačnog učešća satima sita iznarazgovara s komšikom, o uzroku kakve svađe ili šta je koja ogovardžika rekla a šta koja kazala; i eto, vatrena priroda njena osetila je najzad one većma skrovite potrebe; muško ih je laskanje povećalo; malo-pomalo pređašnje radosti njene dođoše joj nekako bljutave, dok najzad nije naišla na čoveka kome ju je neznano čuvstvo neodoljivo povuklo; u toga čoveka položila je sve svoje nade; zaboravila je na svet oko sebe, nit šta čuje, nit šta vidi, nit šta oseća do njega jedinoga; za njim gine, za njim čezne. Nije pokvarena praznim nasladama nepostojane sujete, želja ju vuče pravo cilju; njegova hoće da bude, žudi da u večnom spoju nađe onu sreću svekoliku koja joj nedostaje, onaj splet da uživa vaskolikih sladosti za kojima je čeznula. Obećanje za obećanjem, koje joj svojim pečatom potvrđuje da će joj se sve nade ispuniti; smele milošte koje joj svu požudu umnožavaju – to joj, eto, obuzima celu-celcatu dušu; ona lebdi u potmuloj svesti, u predosećaju sveslasti; prenapregnuta je u najvećem stepenu, i najzad širi ruke da obradi sva svoja priželjkivanja, a ljubavnik je napušta. Skamenjena, bez svesti, našla se pred ponorom; oko nje sve je tama, nigde kakva izgleda, nigde utehe, nigde slutnje koje! Ta napustio ju je onaj u kome je jedinome biće svoje osećala. Ne vidi ona svet prostrani što je pukao pred njom, ne vidi ni one, onako mnogobrojne, koji bi joj mogli nadoknaditi gubitak; ona se oseća sama-samcita i napuštena od čitavoga sveta; i slepa se oseća, pritisnuta u teskobu grozovitim jadima na srcu svome; ona se baca strmoglavce da svoje patnje uguši smrću koja će da je okruži sa svih strana.