Liz Moore

Ima li pometnje na ovom ostrvcu?

Šta je razrušeno, nek ostane tako

Bogove je teško izmiriti:

Teško je ponovo uspostaviti red.

Ima pometnje gore od smrti,

Beda na bedu i jad na jad,

Dirinčenje pod stare dane,

Muka za srca umorna od stalnog ratovanja

I oči oslabele od zurenja u zvezde vodilje.

A kako je slatko počivati pod nebom tamnim i svetim,

Ležati na postelji od štira i molija

Dok nas topli povetarac uspavljuje

I polusklopljenih očiju gledati

Reku duša kako lagano teče

Niz padine purpurnog brda,

Kroz guste izuvijane lozice

Slušati rosne odjeke zova

Što se pronosi od pećine do pećine,

Gledati smaragdnu vodu kako pada

Kroz brojne upletene vence božanskog tratorka!

Čuti i videti samo blistave talase u daljini,

Ili ih slušati samo pod borom izvaljen.

Alfred Tenison, „Uživaoci lotosa

starog grada Filadelfije, starog po američkim standardima. Osnovao ga je hiljadu sedamsto trideset i neke Englez Entoni Palmer, koji je kupio sasvim običan plac i nazvao ga po kraljevskoj oblasti koja je u to vreme bila omiljena rezidencija britanske kraljevske porodice. (Možda je i Palmer bio folirant. Ili, da budem blaža, optimista.) Kenzington, koji je danas udaljen kilometar i po od reke Delaver

I to je tajna koju sam tog dana saznala: Niko od njih ne želi da bude spasen.

zamislim o čemu razmišljaju, razgovaraju i pišu: o knjigama, odeći, muzici i o tome koje će biljke staviti u svoje kuće. Smišljaju koje će ime dati svom psu. Naručuju pića s neizgovorljivim nazivima. Ponekad samo poželim da se na trenutak sklonim sa ulice, da budem među ljudima koje more takve brige

Sve su nas u životu štošta naučili: da radimo kako nam se kaže, da se sami zanimamo, da držimo jezik za zubima, da se izgubimo. Ali nikad da mirno sedimo i tri sata gledamo nešto sporo i apstraktno. Tu veštinu malo je ko od nas imao.

Ima nečeg vučjeg u tim muškarcima, niskog i zlog, nečeg predatorskog. Nema određenog tipa – ili ako i ima, suviše je razlika među njima da bi se uočio. Viđala sam muškarce sa decom na zadnjem sedištu kako se lagano provoze Kenzingtonskom avenijom.

Sve te uspomene već polako blede. Danas svaku od njih vrlo retko izvlačim, pa pažljivo vraćam u njenu fioku. Štedim ih. Čuvam. Svake godine bivaju sve tanje, bleđe, prolazna slast na jeziku