Milan Ružić

Многи ми кажу да више не постоје они који су доскоро постојали и да их ништа не може вратити. Али лажу. Ноћ их увек врати. Крену да лутају по сећањима и смеју се са онога света, грле те кроз снове, причају ти с унутрашње стране уха.

Ако си имао оне чију смрт наново доживљаваш и оплакујеш их сваког јутра, имао си нешто и због тога треба да будеш срећан, иако може деловати да срећа с тим нема везе, па чак и помислиш да ако је икада и била ту, више није. Није срећа отишла са њима, него су они отишли са њом. За њих више нема патње. Они сада гледају како ми плачемо и срећни су што су постојали.

Ако си имао некога ко је изненада отишао, увек ће те плашити изненађења. Ако си имао некога ко је дуго одлазио, увек ће те плашити време.
Ако имаш некога кога не би волео да немаш, шта чекаш? Што читаш? Грли!
Ако немаш никога кога немаш, имаш све и не знаш ништа, Бог те добри наградио.
Ако имаш некога кога немаш, све си ово знао и без мог писања

Када дођеш у своју собу, јеси ли то и даље ти? Нигде више свет не чува тако удобно место за тебе као у тој соби. Све друго жуља, гребе, боде.

Нико не зна где је дечак, али где год чујете за неко чудо, он може бити тамо. Чудно је како дечје сузе спасавају свет који није ни заслужио да постоји док је тих суза.

Сети се пса у дворишту како ти се радује. Радује ли ти се ико више тако? Ако човек нема никога да му се радује, онда нека он радује друге, па ће неко већ наићи. Тај пас је лајао на оне који су те јурили да те бију, па од њега нису смели даље када си дотрчао до дворишта.

Зар им је прошлост само збир успомена, а не извор са кога пију? Зар не знају да је све узалудно ако ти је само садашњи тренутак важан? Зар им не пада на памет да ће овај тренутак колико за секунду бити прошлост коју ће хтети да заборављају? Јачи су људи који немају успомене, али су и пролазнији од оних других.

А ми који се свега сећамо претурамо по главама своје детињство на сваки подстицај, био он ветар, поток или оронули гол на старом игралишту. Не живимо у прошлости, како би многи рекли, али живимо са њом јер неко и њу мора да чува да је бесмисао не удави.

Ако волиш моје приче, сад знај да међу њима има и твојих. Признајем, иако си већ знала. Потражи их и затражи опроштај – дужна си им толико. Оне те сигурно воле више него ја јер се ја увек више заљубим у причу него у особу.

Ако волиш наше приче, срами се што их нисмо још испричали. Ти си отишла, ја сам писао.

Сада их ја читам, ти плачеш, а публика тапше.

Ако се догоди да више не знаш шта ћеш са собом и да ниси сигурна шта желиш од живота, позови ме.

Ако је ико увек био ту за тебе и твоје хирове, прохтеве, за твоју љубав, јесам ја. И шта год лоше да ти се догоди, небитно ко је крив за тако нешто, позови ме.

Шта год тад да радим, радо ћу подићи слушалицу и рећи ти да си све то заслужила.

Успеш ли икада да ме иселиш из своје главе, само ћу написати нешто ново, тако да не мораш износити ствари. Неће тамо нико други. Не дамо му ја и твоја жеља за читањем.

Ако имаш некога кога не би волео да немаш, шта чекаш? Што читаш? Грли!