Kolin Mekalou

Postoji legenda o ptici koja peva samo jednom u svom životu, umilnije od svakog drugog stvora pod kapom nebeskom. Od trenutka kad napusti gnezdo, ta ptica traži trnovito drvo i nema mira dok ga ne nađe. A onda, pevajući među njegovim okrutnim granama, nabada se na najduži, najoštriji trn. I dok umire, uzdiže se iznad sopstvenog samrtnog grča da natpeva ševu i slavuja. Cena jedne takve uzvišene pesme jeste njen život. Ali čitav svet zastane da sluša, a Bog se na nebu osmehuje. Jer ono najlepše može se kupiti samo po cenu velikog bola… ili bar tako legenda veli.

Razmišljao je upravo o tome kako se nikada, u čitavom svom životu, nije probudio u istom krevetu s drugim bićem; bilo je to u neku ruku intimnije od samog seksualnog čina koji je prethodio, kao kakvo promišljeno naglašavanje emotivnih spona, iskazivanje vezanosti za nju.

Ovaj svet i nisi video. Kako si i mogao? Ovo je naš svet, dok bude trajao.“