Dejvid Van

U šumi se sve činilo drugačije. Na drumu, pod mesečinom, sve je bilo svetlo, ocrtano senkom, ali ovde je sve bilo sazdano od tame, i činilo se kao da je tako i nastao svet. A zemlja beše bez obličja i pusta, i beše tama nad bezdanom; i duh Božji lebdeo je nad vodama
1
. Tako je bilo na samom početku, pre svetla. Nije se radilo o odsustvu materije, već o antimateriji. Preoblikovanju praznine. Prvoj stvari koja nas formira.

Ne možemo zaista poverovati da su postojali dinosaurusi jer ne možemo da zamislimo toliki vremenski raspon. Možemo da vidimo njihove kosti i da kažemo da znamo kako su se kretali brontosaurusi i kolikim vratom su vitlali kroz vazduh, ali to nije isto što i verovanje. Verovanje je mnogo bliskije, mnogo intimnije od znanja. Dinosaurusi su se desili u drugom svetu. Ali ubijanje je i dalje tu. Ubijanje dolazi iz prošloga sveta i preklapa se s ovim našim, i ako smo u stanju da dopremo do njega, naši životi se dupliraju.

Biblija slavi mnoga ubistva. Golijat je bigfut, raniji i zverskiji oblik čoveka, i to je ono što najviše želimo da ubijemo, svoje suparnike, neandertalce i divove i druge, ranije čudovišne forme sebe samih. Ubijajući lovokradicu, ja sam, poput Davida, samo branio svoju porodicu i našu zemlju i naš zakon. Bio sam na strani Boga. „… i daću danas telesa vojske filistejske pticama nebeskim i zverima zemaljskim i poznaće sva zemlja da je Bog u Izrailju“