Žarko Radaković

Bilo je kao da je tek u njoj doživeo pravu Zemljinu težu; i jedne noći, ležali su kao na visoravni koja im je onda, najednom, postala premala: narastali su do natprirodne veličine i, nevernički od silne želje, postali su jedno drugome svet.

Iz daljine se tada pojavilo šumovito brdo u čijem je podnožju ležalo naselje. Drveće se u ravnomernom zamahu sa svih strana protezalo ka nebu, i to nežno, ujedno pravilno i kao unedogled produženo uzdizanje daje ćuviku neku plodnost. Sjajno stenje među drvećem svetluca iz daljine kao kruna od morske pene i deluje na grudnu kost kao laki dodir. Na trenutak opet meandrira tuđinska reka, čiji odblesci dosežu preko svih granica.

Gledajući tog igrača netremice, nisam ni primetio da je utakmica bila počela. Nisam čuo sudijin zvižduk; a bio je verovatno snažan, oštar, ni prekratak ni predug. U detinjstvu sam ga doživljavao kao oznaku početka igre. Sada mogu da kažem da je označavao početak odvijanja druge, paralelne stvarnosti u kojoj ću bitisati samo jednim delom sebe, krećući se njome kao kroz vagone kompozicije voza iz kojeg ću u svakom trenutku moći da iskočim i nastavim koračanje, tlom kojim sam ovamo i dospeo.