Virdzinija Vulf

O, kad bi mogla da ponovo otpočne svoj život, mislila je penjući se na pločnik, kad bi bar mogla drukčije da izgleda!

Bila bi, pre svega, crnomanjasta kao ledi Beksboro, imala bi tamnu put i divne oči. Bila bi, kao ledi Beksboro, odmerena i dostojanstvena; prilično krupna; interesovala bi se za politiku kao muškarac; imala bi letnjikovac, bila bi veoma uvažena, veoma iskrena. Umesto toga ona ima figuru tanku kao štap, smešno sitno lice i nos kao kljun u ptice. Istina je da ima lepo držanje, lepe ruke i noge, da se lepo oblači uzimajući u obzir da malo troši. Ali često to telo koje nosi (zaustavi se da pogleda jednu holandsku sliku), to telo, pored sve svoje težine, izgleda kao ništa – baš ništa. Imala je čudan osećaj da je nevidljiva, neprimetna, nepoznata; da nije više udata; da nema dece, već da jedino postoji ova začuđujuća i pomalo svečana šetnja sa ostalim svetom po Ulici Bond, samo gospođa Dalovej, ne više čak ni Klarisa, samo gospođa Ričarda Daloveja.

zatim ona otvori oči: kako ruže izgledaju sveže poput čistog, složenog rublja iz perionice stavljenog u pletene plitke korpe; i taj tamni i ukočeni crveni karanfil što podiže glavu i sve te mirisne grahorice što se šire u vazama, plemenita ljubičica, snežnobela, bleda

. To je njen život i, nagnuvši se nad sto u holu, ona se predade tom uticaju, oseti se blagosloveno i pročišćeno, i reče samoj sebi, dok je uzimala beležnicu sa zapisanim telefonskim porukama, da su takvi trenuci pupoljci na drvetu života; oni su cveće u tami, pomisli (kao da neka ljupka ruža cveta samo za njene oči); nije nikad verovala u Boga; ali utoliko pre, pomisli, uzimajući beležnicu, čovek mora u svom svakodnevnom životu da plaća

slugama, da plaća psima i kanarincima, iznad svega, Ričardu, svom mužu, koji je osnova svega toga – za vesele zvuke, zelene svetlosti, čak za kuvaricu koja zvižduće, jer gospođa Voker je Irkinja i zvižduće po ceo dan – čovek mora da plati iz svog tajnog skladišta izvanrednih trenutaka, pomisli ona podižući beležnicu, dok je Lusi stajala pored nje pokušavajući da objasni kako je:

; imala je taj neobični dar, taj ženski dar, da stvori svoj svet gde god se zadesi. Ušla bi u sobu; stala bi, kao što ju je često viđao da čini, u dovratak, sa mnogo ljudi oko sebe. Klarisa je bila ta koju čovek pamti. Ne da je bila upadljiva; lepa ni najmanje; nije imala ničeg izrazitog; nikad nije rekla ništa naročito pametno; pa ipak je bila tu; tu.

Nagrada starosti, pomisli Piter Volš izlazeći iz Regentovog parka sa šeširom u ruci, upravo i jeste to: strasti ostaju podjednako snažne, ali je čovek – najzad! – stekao moć koja daje najvišu slast životu – moć da se služi iskustvom i da ga lagano okrene prema svetlosti.

! Sva ta neprijatnost zbog dolaska u Englesku i viđenja sa advokatima, sve to nije da bi se on oženio njome, već da nju spreči da se uda za bilo kog drugog. To ga je mučilo, to ga je ophrvalo kad je ugledao Klarisu tako spokojnu, tako hladnu, tako zadubljenu u svoju haljinu ili već šta beše; shvatajući čega ga je sve mogla poštedeti – do čega ga je dovela – do raspekmeženog, slinavog matorog magarca.

pa ipak, svakako da nije bilo čoveka koji više zavisi od drugih (on zakopča svoj prsluk); to je i bila njegova propast.

Suđeno mi je da budem slomljena. Suđeno mi je da mi se čitavog života podsmevaju ljudi. Suđeno mi je da budem bacana ovamo-onamo kao pluta po nemirnom moru, između ovih ljudi i žena sa licima punim grimasa i sa lažljivim jezicima. Svaki put kad se vrata otvore bivam odbačena daleko kao traka alge. Ja sam pena što belinom spira i ispunjava najdalje pukotine stena. Ali ja sam i devojka, baš ova ovde u sobi.“

Bernard kaže da se od svega može praviti priča. Ja sam priča. Luis je priča