Marlon Džejms

Evo nas u Mononu, ti si jedina živa duša a ipak si najmrtviji na ovom dvoru

Život je ljubav, a meni nije ostalo nimalo ljubavi. Iscurila je iz mene i otekla u reku poput ove

Krv je granica, porodica je konopac. Ja sam slobodan, govorio sam sebi.

Delovala je starije, ali kad se približila, primetio sam pogled koji ću videti više puta, pogled žene koja nije ostarila, već je opustošena.

a u to vreme sam mislio da je ličnost nešto što može da se izgubi jer nisam znao da je nikad ne poseduješ

Reći ću jedno o deci. Uvek će ti naći svrhu. Reći ću i ovo. Ona ne mogu da zamisle svet u kojem ih ne voliš jer šta bi drugo neko trebalo da radi osim da ih voli?

Tišina je suprotnost zvuku, a ne odsustvo zvuka. Ovo je bilo odsustvo.

„Dosađivao si se.“
„Kao bog koji čeka da ga čovek iznenadi.“

Kad ljudi pričaju neistine, njihove reči su zamućene kad bi trebalo da su bistre, bistre kad bi trebalo da su zamućene. Nešto što tako zvuči moglo bi da bude istina. Ali uvek je pogrešno.

Došli smo do druge čistine na kojoj je trava bila niska, a vazduh večernji. Ili vazduh ranog jutra. U Tamnozemlju je uvek mrak, ali nikad nije noć. Ne duboka noć, nikad podne mrtvih