Vijet Tan Nujen

Kako je služio svoju zemlju za crkavicu, borio se u ratu o čijem su ishodu odlučivali Amerikanci

oslednost je beda sitnih umova

Popio sam viski, pa odvezao generala kući po oluji, vodenjak što je pukao nad gradom kao nagoveštaj sezone kiša.

ali moram priznati da mi je bilo žao svih njih duboko svesnih da će kroz nekoliko dana biti mrtvi ili ranjeni ili zarobljeni ili poniženi ili napušteni ili zaboravljeni

tako smo dva minuta pevali od sveg srca, žaleći samo za prošlošću, a gledajući u budućnost, plivači koji leđno plivaju ka vodopadu

Prosto umem da sve sagledam sa obe strane. Ponekad laskam sebi da je to talenat, i premda je doduše skroman, može biti da je to jedini talenat koji posedujem. Ponekad kad razmišljam o tome kako prosto ne umem da opažam svet drugačije do tako, zapitam se može li se to uopšte nazvati talentom. Talenat je ipak nešto što ti koristiš, a ne nešto što koristi tebe. Talenat koji ne možeš da ne koristiš, talenat koji poseduje tebe – to je, moram priznati, hazard. Međutim, onog meseca kad ova moja ispovest počinje, način na koji vidim svet još mi se činio pre kao vrlina nego kao opasnost, kako inače neke opasnosti umeju u prvi mah da deluju.

„Doslednost je beda sitnih umova.“

Sve i da se nađu u raju, naši će zemljaci naći priliku da kažu kako nije toplo kao u paklu

Za revoluciju su od presudnog značaja i tajnost i hijerarhija

Kao i svi dobri studenti, i ja sam žudeo samo za pohvalama, pa čak i od budala