Marko Šelić

jeste, mislio sam, otac je proveo život ništa ne lomeći o koleno i otud mu se ništa nije ni dešavalo, pa se potklobučio u prznicu koja se hrani sitnim događajnostima kad već nema duše za krupne.

to gde stojiš, nije to nesimpatično, drago je, ali, zar ne, nije baš sasvim ono gde si želeo da stojiš. I tako svi, manje ili više osvešćeno, pate od iluzije da su rođeni za bolje, a zapravo uopšte nije reč o boljem: mi patimo zbog drugde, ne zbog bolje

ti si… pa, ozbiljan rekorder najboljeg prijateljstva

uvek je razumeo sebe kao jedno uzgred, kao tek vedro prisustvo u tuđim životopisima.

Uveren sam da čak i sopstvene misli posmatra tako: stojeći sa strane, nasmešen

neće dići ruke, dok god je na njemu da se štogod uradi. Tako on pojmi, tako prihvata. Šta ima u dubinama, u to se ne petlja. Ne, nije površan. Samo je uveren da dubine ništa ne produbljuju, a sve komplikuju.

Huligan poznat javnosti po tome što je pretukao nekog turistu. Nesrećnik je izdahnuo koji dan kasnije u bolnici, a malu vucibatinu su zatvorili na neko vreme, pa ga oslobodili zbog nedostatka dokaza, jer se u našoj zemlji kad nekoga polomiš od batina i on posle umre u bolnici verovatno razmatra da li je umro od malarije.

Neverovatno kako to dugme često pritisne neko drugi, a onda se volšebno ispostavi da smo to nekako baš i sami hteli. Nismo

Takve odluke treba da budu osećaj, ne alarm kalendara.

to je sušti užas roditeljskog sebičluka i emotivne ucene.