Marko Šelić

jeste, mislio sam, otac je proveo život ništa ne lomeći o koleno i otud mu se ništa nije ni dešavalo, pa se potklobučio u prznicu koja se hrani sitnim događajnostima kad već nema duše za krupne.

to gde stojiš, nije to nesimpatično, drago je, ali, zar ne, nije baš sasvim ono gde si želeo da stojiš. I tako svi, manje ili više osvešćeno, pate od iluzije da su rođeni za bolje, a zapravo uopšte nije reč o boljem: mi patimo zbog drugde, ne zbog bolje

ti si… pa, ozbiljan rekorder najboljeg prijateljstva