Emili Bronte

nisam slomio tvoje srce – sama si ga slomila; i slomivši ga, slomila si i moje. Utoliko gore za mene što sam jak. Želim li da živim? Kakav će to život biti kad.. O! Bože! Da li bi ti volela da živiš a da ti duša bude u grobu?“

Strah? Ne? Nemam ni strah, ni predosećanje, ni nadu da ću umreti. Zašto bih imao? Sa mojim snažnim telom, umerenim načinom života i bezopasnim zanimanjem, trebalo bi – a tako će verovatno i biti – da ostanem u životu dok mi ne bude gotovo nijedne crne dlake na glavi. Pa ipak, ne mogu produžiti u ovom stanju! Moram da se podsećam da dišem – gotovo i svoje srce moram da podsećam da kuca! To je kao da imam da savijam krutu oprugu; sve radnje, čak i najmanje, koje ne podstiče moja jedina misao, moram da činim na silu; da se naročito trudim da bih primetio ma šta, živo ili mrtvo, što nije povezano s onom idejom koja me sveg ispunjava. Imam jednu jedinu želju; celo moje biće i sve moje moći žude da je postignu.

zato što je on više ja nego i sama što sam. Od ma čega da su naše duše sazdane, njegova i moja su iste; a Lintonova je toliko različita, kao zrak mesečine od munje, ili mraz od vatre.“