Kejt Morton

; o tome kako se tkanje vremena menja i kako se sve više osećam kao kod kuće u prošlosti, a kao posetilac u ovom čudnom i izbledelom iskustvu koje usaglašeno nazivamo sadašnjošću.

Ništa su. Obične misli što lepšaju u uspomenama onih koji su ih nekada poznavali.

Troje. Omiljeni broj kako u umetnosti tako i u nauci: tri osnovne boje, tačke potrebne za lociranje predmeta u prostoru, note koje čine muzički akord. Tri temena trougla, prve geometrijske slike. Nepobitna činjenica: dve prave linije ne mogu da obuhvate i zatvore prostor

„Mlad si ti“, žustro je nastavila. „Život će te izlečiti od naivnih pretpostavki. Čovek jedino sme da računa na to da ni na kog drugog ne može istinski računati.“

Ali sreća… Sreća raste uz tvoje sopstveno ognjište“, kazala je. „Ne može se ubrati u vrtu stranaca.“

Bolje je izgubiti sebe u akciji nego venuti u očajanju.

Uprkos spokoju, a možda upravo zbog njega, čitav prizor deluje napeto, zrači iščekivanjem, kao pozornica trenutak-dva pre

što piše u knjizi Alana Silitoa koju on stalno nosi u džepu, odrasli ne treba da shvate svoju decu, a ako shvate, onda su u nečemu pogrešili.

Prava je sreća što smo imale takvu majku, zar ne? Tako razigranu, kao da nije sasvim odrasl

’Pravi prijatelj je svetlost u mraku. Vivijen.