Martin Stamenković

Ne znam kako vi to zovete, ali gle-danje u njega je meni uživanje. Bio sam srećan što smo uopšte u istoj prostoriji. Da sam se sada spakovao i pošao, suze bi mi potopile pod, ne bih ni do vrata stigao. Eto, toliko me je to biće činilo srećnim.

li je potrebno menjati osobu da bismo je potpuno za-voleli ili da je volimo onakvu kakva jeste, iako nam neke stvari 13

S t e f a n M i h a j l o v s k i smetaju? Da li je menjanje nekoga uopšte ljubav ili ugađanje svojim potrebama? Na kraju – da li je promena uopšte moguća?

Kada mi je spomenuo da je usvojen, Marko je ispričao veoma tešku priču. Mogu reći da sam počeo da mu verujem dobrim delom i iz sažaljenja. Bilo mi je neverovatno da neko ko je pro-

živeo mnogo ružnih stvari može bilo šta da slaže.

Kakav pogrešan trenutak za zagrljaj onda kada vlasnik daje ptici poslednju mogućnost da odleti iz kaveza i bude srećna jer ponovo oseća miris slobode.

je velika promena za malo pažnje? Malo pažnje koja će, po obećanju, postati mnogo veća kada ispunim svoj deo dogovora.

Onda bi se ta promena isplatila!

ovo nije ljubav. Ovo je skup tvojih strahova. Ovo je projekcija tvoje nesigurnosti u ljubav.

Mene je zapravo smirivalo kada je nešto loše. Paradoksalno, činilo me je živim. Jer, znao sam da je loše.

A dok mi je dobro, stalno sam iščekivao da se nešto loše dogodi.

Zašto se plašimo da izgubimo one koji zapravo vole naše pretvaranje, a ne nas?

Umoran, ali veoma zadovoljan što sam uspeo da budem iznad svoje traume, što sam konačno sve stavio na papir, što sam uspeo da oprostim… i nesrećan što nisam uspeo da zaboravim, ušao sam u svoju sobu.

Da biste zaista bili srećni, bolje na vreme zaboravite „sreću do kraja života”.