Ađan Bram

Strah je važan element bola. To je ono zbog čega nam bol nanosi patnju. Uklonite strah i ostaće samo osećanje.

Um je najveća stvar na svetu, u njemu se nalazi cela vasiona.

Ako se glasno nasmejete kad udarite glavu, boli mnogo manje!

Smeh oslobađa u krvotok endorfine, koji su prirodno sredstvo protiv bola. Takođe, jača i imunosistem, koji se bori protiv infekcija. Zato stvarno pomaže smejati se ako osećate bol.

Svako mesto na kome ne želite da budete, ma koliko da je udobno, za vas predstavlja zatvor. Zato je pravi smisao reči zatvor: svaka situacija u kojoj ne želite da budete.

Možda je pouka ove priče, ako želite da budete od koristi svetu, ako želite da pođete putem saosećanja, da sledeći put kad vam se desi tragedija, kažete: „Ura! Još đubriva za moju baštu!“

Kopanje đubreta je metafora za prepoznavanje tragedije kao korisne za život. To je rad koji moramo da obavimo sami: niko ne može da nam pomaže. Ali ako krenemo da kopamo u bašti svoga srca, dan za danom, hrpa bola polako se smanjuje. Ponekad su potrebne godine, ali doći će jutro kada više ne vidimo bol u svom životu, a u našem srcu desilo se čudo.

Nošenje đubreta sa sobom“ je metafora za padanje u depresiju, negativnost ili gnev. To je prirodna i razumljiva reakcija na nevolju. Ipak, pritom gubimo mnoge prijatelje, jer je isto tako prirodno i razumljivo što oni ne žele da se druže s nama kada smo tako depresivni. Štaviše, stajsko đubrivo neće se smanjivati, ali će miris biti sve gori kako vreme odmiče.
Srećom, postoji i drugi način. Kad nas zadesi pun kamion stajskog đubriva, duboko uzdahnemo i damo se na posao. Uzimamo kolica, vile i lopatu. Vilama tovarimo đubre u kolica, guramo oko kuće i zakopavamo u bašti. To je težak i naporan posao, ali znamo da nema drugog načina. Ponekad možemo da odnesemo samo pola kolica dnevno. Preduzeli smo nešto u vezi s problemom, a nismo samo pričali o njemu i tonuli u depresiju. Dan za danom kopamo đubre. Dan za danom hrpa je sve manja. Ponekad su potrebne godine, ali dolazi jutro kada vidimo da pred kućom više nema ­

Pošto ljudi na našem svetu neizbežno žive sve bliže jedni drugima, moramo nalaziti rešenja za svoje probleme. Jer nemamo kuda da odemo

ko stalno okreće drugi obraz, moraće duplo češće da ide zubaru

Koliko često izvršimo zločin, nešto okrutno i pakosno, i ne platimo zbog toga? Da li ikada kažemo: „Nije pošteno! Zašto me nisu uhvatili?“
A kada moramo da patimo bez primetnog razloga, odmah ku­kamo: „Nije pošteno! Zašto baš ja?“