Dejan Manojlović

Kad jednom ostaneš sam u noći i shvatiš da je sve što je bilo oko tebe sada negde daleko, ostaju ti samo slike… Ne događaji, ljudi… Ne misli, reči… Samo slike… I u njima ne vidiš uspomene kroz lica, oblike i boje… Osetiš jedino, ponovo, ono što je u tebi gorelo kada je slika nastala… I tada shvatiš koliko je vredelo… Niko ti to drugi ne može reći, niti ćeš ti ikome moći da objasniš… To je tada samo tvoje…

Sadašnjost je negde na pola puta, kada čovek još ne ostari dovoljno da živi od sećanja, a prestane da bude toliko mlad da bez zadrške veruje u snove.

„Na groblju se najbolje osećam“, rekao je davno jedan tatin prijatelj. „Toliko ljudi oko mene, a niko me ništa ne pita, niti ikoga moram da slušam.“

„Ljudi ovde imaju pogrešnu sliku o životu napolju. Ili, lošu sliku o tome šta je stvarno sreća u životu.“

A šta je sreća, Ogi?“

„Zavisi šta želiš, Nikice. Da stvaraš ili da trošiš. U tome i jeste glavni problem. Ljudi misle da je ovde sada sve rešeno i da će ih peti oktobar usrećiti sam po sebi. A neće. I biće mnogo razočaranja. Videćeš. Sve što smo time dobili jeste prilika da ostvarimo snove. Da budemo slobodni u traženju sreće. To smo dobili, a ne sreću na tanjiru. Samo slobodu. A to je velika odgovornost. Kada si slobodan, svaki neuspeh je samo tvoj. Nemaš više na koga da se vadiš i koga da kriviš. Mnogima se to ne sviđa. Lakše je sedeti, mrštiti se na druge i reći sebi da ne može bolje. A većina će upravo to raditi. To je ljudski, ne čudi me.“

Sadašnjost je negde na pola puta, kada čovek još ne ostari dovoljno da živi od sećanja, a prestane da bude toliko mlad da bez zadrške veruje u snove