Ivana Dimić

I pre nego što nastupi crnilo, nit jedne pomisli zakačiće se za ono što je preostalo od mene: Ako se ne probudim, sve će zauvek prestati. Ostaviću za sobom nedorečene poslove, stvari, ljude, obećanja, dugove, rukopise, sve. Osim ljubavi u srcu. Ali zar je to malo? Ima li smrt, u bilo kom obliku da naiđe, dostojnijeg protivnika?

Niko ne bi trebalo da povlađuje svojim strahovima pošto oni, udruženi sa samosažaljenjem, mute vidljivost i seju štetu.

Sva je prilika da će život proteći od nepravde do neprilike, i čovek može da ga proživi a da se ne zapita je li nekome nešto dužan, može li štogod sam da učini i koliko je i zbog čega srećan, a da nikad nije bio ni gori ni bolji od drugih

od koje ikad treba odustati. Samo svojim željama treba stati cokulom na grkljan. One su te koje svaki put naprave zbrku

Ima takvih dana kad se nanižu neželjeni događaji, kad se sudare nepovoljne okolnosti, kad sve krene nizbrdo. Naravno da je nepotrebno biti u toj meri preosetljiv. To, uostalom, nije objektivno. I nadasve je štetno po razložno rasuđivanje. Niko ne bi trebalo da povlađuje svojim strahovima pošto oni, udruženi sa samosažaljenjem, mute vidljivost i seju štetu

Ostaviću za sobom nedorečene poslove, stvari, ljude, obećanja, dugove, rukopise, sve. Osim ljubavi u srcu. Ali zar je to malo? Ima li smrt, u bilo kom obliku da naiđe, dostojnijeg protivnika

Postoje teskobne pukotine u vremenu kada čovek nije u stanju da podnese ni nečujni zvuk opalog maslačka, kada ne može više ništa da izdrži. Nema strpljenja nikom da oprosti, ni da razume, ni da uvidi, nema snage da voli ni sebe, ni svoje bližnje. Ne može ni da diše, ni da postoji, hoće da ga nema. Dok se ne vrati mir

Ne treba posustajati, samo ne treba posustajati, ma kako neizgledna bila predviđanja. Jer, kako bi se inače istina na kraju razlikovala od opsene, a taj čas će neminovno stići, čas razrešenja kada će spasti koprena i sve doći na svoje. Samo treba izdržati

Naravno da grešim, ja to stalno činim, ceo moj život je vez sačinjen od netačnih procena, neuvremenjenih postupaka, kukavičkih povlačenja, loših rizika, i samoće, samoće, samoće. Svi su moji izbori za osudu, a sad je najzad došla na red potpuna katastrofa. Nemam ništa da priložim u svoju odbranu, sve je takvo da ne može gore biti.

Pa ipak je u meni ljubav opstala i na život više nemam primedbi

Dođe trenutak kad čovek uvidi da više nema čemu da se nada“, pomislila je pesnikinja. „Trenutak kada je sve završeno: kad je svaka prilika prošla, kad su sve mogućnosti iscrpljene ili napuštene, trenutak u kojem su se kapije zatvorile.

Tada je vreme da se odustane. Ne može čovek beskonačno dugo sam da boravi tamo gde je za postojanje uzajamnost neophodan uslov.

Ili možda može? Još jedan dan… i još jedan… i još jedan…“