Vilijem Satklif

Postoje trenuci u životu kad se magla raziđe i budućnost odjednom deluje prohodno, kao dobro, jasno i lepo mesto za život.

nekad moraš da radiš nešto što ti se ne sviđa, stisneš zube i guraš dalje dok ne nađeš izlaz.“

Mislim da sam možda predugo bio ono što ne želim da budem i ti si jedina koja želi da budem onakav kakav zaista jesam.“

Ali ako hoćeš da budeš srećan, ako je ona jedina žena koju voliš i ako nisi prestao da je voliš sve ovo vreme koliko si odvojen od nje, onda moraš da joj se vratiš. Da zaista misliš kako nikad nećeš moći ponovo da joj veruješ, sigurna sam da je ne bi toliko dugo voleo.“

Svako bi trebalo da zna kako ima majku koja se pita šta radiš u slobodno vreme i jesi li bezbedan i srećan.

Tad joj se lice trza i podseća na masku saosećanja, užasa i zapanjenosti zato što svet postaje mesto koje uliva sve više straha na sve groznije i nepredvidljivije načine.

S majkom kao što je ona, ponekad se oseća kao da ima pokvarene vodovodne instalacije. Nikad ne možeš sasvim da se opustiš. Nikad ne znaš kad i gde ćeš morati da brišeš.

davao je sve od sebe da razgovara, ali uglavnom nije znao o čemu se priča, kuda razgovor vodi i je li im dosadan pa očajnički čekaju da ode kako bi nastavili sa svojim životom.

Dobro sam“ moglo je značiti „Napeta sam“, „Uzrujana sam“, „Ljuta sam“ ili „Zašto me nikad niko ne sluša?“, pa čak i „Vidi, rasklanjam sudove od doručka iako si rekao da ćeš ti to uraditi pa nisi“. Ta izjava imala je zapravo gotovo beskrajno mnogo značenja, ali svima je jedno bilo zajedničko. Sva su u suštini značila „Nisam dobro“.

Gotovo svi njegovi stari bliski prijatelji dobili su decu i to ih je, jednog po jednog, pretvorilo u zombije. Kad ih je viđao vikendom i pokušavao da pokaže zanimanje za njihove porodice jer se to očekivalo od njega, često se osećao kao stranac na studentskoj razmeni: davao je sve od sebe da razgovara, ali uglavnom nije znao o čemu se priča, kuda razgovor vodi i je li im dosadan pa očajnički čekaju da ode kako bi nastavili sa svojim životom. Uvek se više osećao kao smetnja nego kao gost