Nikola Ljuljka

Беше дивна ноћ, таква ноћ каква, ваљда, може бити само онда када смо млади, љубазни читаоче. Небо беше толико звездано, толико светло небо да је, погледавши на њ, нехотице требало запитати се: па зар могу живети под оваквим небом свакојаки напрасити и ћудљиви људи?

Гледамо око себе, некога тражимо, погађамо… Али тренутак пролази и, може бити, већ сутра ћемо срести опет тај исти замишљени и расејани поглед, као и пре, то исто бледо лице, ту исту покорност и снебивање у покретима, чак и кајање, па и трагове неке умртвљујуће туге и неке досаде због тренутног заноса… И жао нам је што је тако брзо, тако неповратно увела тренутна лепота, што је тако варљиво и узалудно засијала пред нама – жао нам је зато што нисмо имали времена чак ни да је заволимо…

Беше дивна ноћ, таква ноћ каква, ваљда, може бити само онда када смо млади, љубазни читаоче.

Беше дивна ноћ, таква ноћ каква, ваљда, може бити само онда када смо млади, љубазни читаоче.

Него, како радост и срећа чине човека дивним! Како кипи срце пуно љубави! Чини се човеку да ће прелити цело своје срце у друго срце, хоће да све буде весело, да се све смеје. И колико је заразна та радост!

Е, баш су ми и ти приповедачи! Неће да напишу нешто корисно, пријатно, за уживање, него на видело извлаче најцрњу истину!… Ја бих им забранио да пишу! Па на шта то личи: читаш… и нехотице се замислиш – а онда ти у главу наврве свакојаке бесмислице: заиста бих им забранио да пишу; просто бих им сасвим забранио.

Ми стари, тј. људи у годинама, навикнемо се на старе ствари као на нешто рођено.

не умем да ћутим кад срце у мени говори

нека нова жеља саблажњиво га голица и дражи његову фантазију, и неприметно сазива читав рој нових утвара.

Нов сан, нова срећа! Нов део префињеног, сладострасног отрова!