Predrag J. Marković

Сомбор је у 18. веку вероватно највећи српски град. Почетком 19. века то ће бити Нови Сад, са већим бројем Срба од Београда.

Поред назива „алтернативна историја“ укорењен је и термин „контрафактуална“, дакле „противчињенична“ или „нечињенична“ историја.

Све до владавине краља Милутина, Србија није гајила велике тежње нити имала широке могућности да игра пресудну улогу на Балкану.

Још од времена Петра Великог, када је Русија први пут од средњег века дошла надомак Балкана, постојале су идеје о подели полуострва између ње и Хабзбуршког царства.

време Катарине Велике руске трупе су избиле на Дунав

У сваком случају, бомбардовање 1999. године је још једном потврдило необичну особину нашег народа, коју неки зову „хибрис“. То је изазивање судбине и излажење изван оквира својих снага. А опет, тешко је замислити српску историју без те чудновате охолости.

Извесна наша историчарка је на једном месту рекла како смо радећи на Алтернативној историји Србије представили наше „историчарске мокре снове“.

самом временском прагу рађања нове Европе, наше земље бивају избачене из тог процеса и укључене у једно царство које се другачије развијало. Стицај тектонских геополитичких померања изместио је Србију из оног цивилизацијског круга у коме ће настати модерна Европа, током ренесансе, хуманизма и доба просвећености.

Демократија је била у великој кризи. Бујали су тоталитарни режими којима ће економска криза, започета сломом берзе у Њујорку, исте године дати нови подстицај неслућених домета. Јужна и источна Европа, са изузетком Чехословачке, била је већ читава под разним недемократским режимима.

Поред нових унутрашњих подела у оквирима српског народа краљевска диктатура радикализовала је комунисте и хрватске фашисте, који од тог тренутка почињу да систематски, из иностранства, делују како би силом разбили југословенску државу. Историјско мишљење о краљу Александру Ујединитељу, једном од најспособнијих војсковођа у историји српске војске, формирано је до данашњих дана на основама уверења да он био носилац диктатуре, док хрватски и други националистички покрети југословенских народа често користе нетачну флоскулу о „монархо-фашистичкој диктатури“ правдајући тако колаборацију са нацистима коју је од 1941. до 1945. водио њихов политички мејнстрим.