Predrag J. Marković

Извесна наша историчарка је на једном месту рекла како смо радећи на Алтернативној историји Србије представили наше „историчарске мокре снове“.

самом временском прагу рађања нове Европе, наше земље бивају избачене из тог процеса и укључене у једно царство које се другачије развијало. Стицај тектонских геополитичких померања изместио је Србију из оног цивилизацијског круга у коме ће настати модерна Европа, током ренесансе, хуманизма и доба просвећености.

Демократија је била у великој кризи. Бујали су тоталитарни режими којима ће економска криза, започета сломом берзе у Њујорку, исте године дати нови подстицај неслућених домета. Јужна и источна Европа, са изузетком Чехословачке, била је већ читава под разним недемократским режимима.

Поред нових унутрашњих подела у оквирима српског народа краљевска диктатура радикализовала је комунисте и хрватске фашисте, који од тог тренутка почињу да систематски, из иностранства, делују како би силом разбили југословенску државу. Историјско мишљење о краљу Александру Ујединитељу, једном од најспособнијих војсковођа у историји српске војске, формирано је до данашњих дана на основама уверења да он био носилац диктатуре, док хрватски и други националистички покрети југословенских народа често користе нетачну флоскулу о „монархо-фашистичкој диктатури“ правдајући тако колаборацију са нацистима коју је од 1941. до 1945. водио њихов политички мејнстрим.

да је краљ Александар одлучио да ипак, као што је и размишљао, отцепи Хрватску и Словенију од остатка Краљевине СХС? Првобитно би новонастале државе биле нестабилне, али би брзо Словенија и Хрватска ушле у орбиту фашистичких држава, пре свега Италије, а можда и Мађарске. Одатле би развијале иредентистички покрет милион Хрвата у Далмацији, Херцеговини и Босни, као и 700.000 муслимана.

Питање је да ли би, да није успостављена диктатура, краљ уопште био препознат као „стуб режима“ и да ли би његова смрт била тако важан и приоритетан циљ усташких или комунистичких атентатора.

Тешко да би краљ Александар променио судбину државе коју су напале силе Осовине. Држава није имала могућности ни шансе да прође другачије него Француска или Пољска. У краткој биографији краља Петра Другог Душан Бабац је уверљиво побио чињеничну одрживост тезе о томе да би боље било да је југословенски монарх постао једини шеф неокупиране државе који би на њеном тлу водио герилу. Осим што би за себе везао десетак потерних непријатељских дивизија уместо три које су гониле пуковника Драгољуба Михаиловића, доносећи тако народу безмерне патње и страдања, тешко да би било шта променио. Уколико би страдао, постао би икона српског народа која би касније, под комунистима, додатно изложила Србе претњама и прогонима. У прогонству би свакако избегао синовљеве грешке (женидбу, подршку партизанима...), али не би

Милошев устанак вероватно је најмудрије вођен српски рат од средњег века. Шаховски прецизно, дипломатски промишљено – од почетка до краја. Без непотребног насиља. У том кратком рату кнез је прихватио компромис, а постигао је све што је хтео.

Страшна луна“ са Босфора, да парафразирам Његоша, још није била потамнела почетком 19. века.

Вука Караџића српски језик би се развијао другачије и спорије, али Србија би била обновљена, независна и њени државни циљеви би вероватно били остварени у границама османског Српства – на простору од Скопља до Бихаћа и од Београда до Бара. Односи са суседима свакако не би били идиличнији, али би били лишени идеализма и многих постојећих оптерећења, а самим тим и стабилнији. Комунизам би у тим условима такође теже