Ejmor Touls

One veličanstvene stvari koje su nas mimoišle u mladosti, koje smo verovatno prezirali u pubertetu i koje su tek donekle počele da nas zanimaju u zrelom dobu – zauvek će nas opčiniti.

prisetio sam se one velike tvrdnje, one objave, onog obećanja:

Uvek sijati,

Sijati svugde

Do same dubine poslednjih dana…

grof se ograničio na dva sažeta roditeljska saveta. Prvi je bio da ako čovek ne ovlada svojim okolnostima, one će ovladati njime; a drugi Montenjova maksima da je najpouzdaniji znak mudrosti stalna vedrina.

A vesterni? Oni su bili najprepredenija propaganda: bajke u kojima zlo predstavljaju kolektivi koji otimaju i pljačkaju; dok je vrlina usamljeni pojedinac koji rizikuje život da odbrani svetinju nečije privatne svojine. Sve u svemu? „Holivud je ubedljivo najopasnija sila u čitavoj istoriji klasne borbe.“

„Da li vi znate, da li znate da čovečanstvo može živeti i bez Engleza, može, i bez Nemačke, bez Rusa pogotovu može, bez HLEBA može, jedino, jedino bez lepote ne može, ni trena, jer inače nema se kud na ovom svetu!“

„Zli dusi“

Fjodor Dostojevski

(1872)

Drugim rečima, biti korak ispred u romansi veoma je zamorno. Ali biti korak iza? Biti zaveden? Ah, pa za to je potrebno samo se zavaliti u stolici, pijuckati vino i na svako pitanje odgovoriti prvim što vam padne na pamet.

Jer ako čoveka zadesi sreća da ga iz gomile izabere jedna plahovita lepotica, zar ne bi trebalo da očekuje da će ga i otkačiti bez mnogo prenemaganja?

Ali kako je grofica Rostova volela da kaže: da nas strpljenje ne izdaje tako lako, teško da bismo ga cenili kao vrlinu…

„Druže! Druže!“

Ah, druže, pomislio je grof. To je reč za epohu…

Kada je grof bio dečak u Sankt Peterburgu, ta reč se retko sretala. Večito se šunjala iza fabrike ili ispod stola u krčmi, a povremeno je ostavljala trag šapa na sveže štampanim pamfletima koji se suše na podrumskom podu. Sada, trideset godina kasnije, bila je to reč ruskog jezika koja se najčešće čula.

Jer premda je grof bio veoma dirnut Miškinom sentimentalnom šetnjom po Nevskom prospektu i romantičnim stihovima, te stihove uopšte nije napisao Miška. Poticali su iz pesme koju je Majakovski izgovorio dok je stajao na stolici još tamo 1923. godine. A razlog što ih je Miška citirao nije imao nikakve veze sa danom kada ga je Katerina prvi put uhvatila za ruku. Citiranje stihova, a i samo pisanje pisma, izazvala je činjenica da se četrnaestog aprila Vladimir Majakovski, veliki pesnik revolucije, ubio tako što je pucao sebi u srce.