Vuk Drašković

U prirodi je, konačno, čovjeka da muku razumije tek kad njega pogodi.

Agencija Srna. Zar ne znate da je rat počeo zbog ubistva srpskog svata na Baščaršiji?“

„Da li je to ubistvo razlog ili bedni izgovor?“, odgovaram. „Ako je ovo prvo, onda moramo prihvatiti i ustašku laž da su Srbi skrivili Jasenovac jer su ubili Radića u Skupštini!“

Graditi može samo onaj koji može slobodno da sanja

Sibirski medvjed hoće da se kupa u toplom moru, pa mu je najkraći put preko Srbije

U Tanjugu se priča, ali se ne piše o tome da je naš avion oboren sovjetskom raketom

Čovjek je u temelju američke moći. Ova zemlja je raj za najbolje u svemu. Ljudi napreduju, uzdižu se, bogate se, ne po tome kako se zovu, odakle su, koje su nacije ili vjere, nego po tome šta znaju

Srbi, nasledno, trče za laži i prostotom, a beže od istine i mudrosti. Dive se plevi u dnu doline, a nacionalne vrhove primete tek kad umru ili kad ih ubiju. Kleveću i mrze svoje najbolje, a suze prosipaju za zločincima. Od takvog jada i Sveti Sava je pobegao iz ovog naroda i, namerno, čekao da umre u tuđini…

Studentski juni ’68. plamteo je u meni. Crveni juni.

Neki budući Srbi sigurno će saznati da su nas u takav rat gurnuli Slobodan Milošević, Vojislav Šešelj i Mirjana Marković. Oni će napisati optužnicu i izreći presudu. Učiniće to neko buduće pokolenje, jer današnji naraštaj Srbije beži od istine i videla, bezglavo trčeći za onima koji su ga ubijali, raseljavali, raskućavali, krali i varali.

Sećanje na sreću nije sreća, a bol je i svako sećanje na bol.