Jan Martel

Stric ne razume da hodajući unazad, leđima okrenut svetu, leđima okrenut Bogu, on ne tuguje. On prigovara. Jer kada ti život oduzme sve što ti je drago, šta ti drugo preostaje osim da prigovaraš?

Ljubav je kuća sa mnogo soba, ova soba da hrani ljubav, ova da je zabavlja, ova da je kupa, ova da je oblači, ova da joj omogući da se odmori, i svaka od tih soba može isto tako biti soba za smejanje ili soba za slušanje ili soba za otkrivanje tajni ili soba za durenje ili soba za izvinjavanje ili soba za prisno zajedništvo, a, razume se, tu su sobe i za nove članove domaćinstva. Ljubav je kuća u kojoj vodovodne cevi svakog jutra donose uzavrela nova osećanja, kanalizacione cevi odnose sporove, a svetli prozori se otvaraju da prime svež vazduh obnovljene dobre volje. Ljubav je kuća čvrstog temelja i neuništivog krova.

To malo prebivalište na točkovima, s delićima dnevne sobe, toaletom i kaminom, jeste bedno priznanje da je ljudski život samo ovo: pokušaj da se čovek oseti kao kod kuće dok juri u zaborav.

Dan je mek kao milovanje.

Pošto patiti i ništa ne raditi znači ne biti ništa, dok patiti i nešto uraditi znači postati neko.

Kada naiđe na neki izrazito uvećani limfni čvor ili na tkivo koje je neprirodno izbrazdano, on zna da je za petama smrti. Mada, kako je to neobično: smrt često stiže prerušena u život, kao hrpa bujnih, abnormalnih ćelija – ili, poput ubice, ostavlja neki trag, materijalni dokaz, zakrečenje u nekoj arteriji usled skleroze, pre nego što pobegne s mesta zločina. On uvek nailazi na ručni rad smrti baš kada je sama smrt zašla za ugao, a porub joj nestaje uz jedva čujan zvižduk.

Marija vatreno veruje u usmenu reč. Za nju je pisanje pravljenje podloge za supu a čitanje srkutanje supe – samo je usmena reč pravo pečeno pile.

Postalo mu je jasno da je njegov zadatak da sluša nju i odgovara prikladno, a ne da je živcira usmenim neozbiljnostima. Ona je bila plodna zemlja, sunce i kiša; on je bio samo zemljoradnik koji seje. Bio je važan ali sporedan glumac. I nije imao ništa protiv. Voleo ju je tada i voli je sada. Ona mu je sve. Još je plodna zemlja, sunce i kiša, a njemu je još drago da bude zemljoradnik koji sadi.

„Parabola je alegorija u vidu jednostavne priče. Ona je kofer koji moramo otvoriti i raspakovati kako bismo videli njegov sadržaj. A jedini ključ koji otključava te kofere, koji ih širom otvara, jeste alegorija.

Jadničak u njenom prisustvu uvek liči na koku u kokošinjcu koja nije snela dovoljno jaja.