Džil Mensel

Stvar je bila u tome što ga je Didi odlično poznavala bez obzira na to što ga nije videla trinaest godina, pa je osetila da je sasvim blago naglasio ono ja sam.

Harizma, to je nešto što se ne da odrediti. Ili je imaš ili je nemaš.

Lejla je više volela čaj, ali je kazala „Hvala!“, i oprezno srknula kafu, pa sagla glavu da Hari ne vidi grimasu na njenom licu pošto joj je ponovo napravio kafu s jeftinim granulama i mlekom od soje.

– Je li dobra?

– Divna je! – odgovorila je sa osmehom zato što niko ne voli sitničave devojke. Nije on kriv što više voli mleko od soje nego obično mleko.

U sledećem trenutku – bilo je jače od nje – u mašti se odigla sa ulice i uznela ka kosom krovu hotela, pa usred vazduha zastala pred prozorima Ponoćnog apartmana.

Benija je preplavio čudan osećaj u grudima kao da su se neka vrata zatvorila.

Bila je treća nedelja oktobra. Leto se naglo završilo pre dve nedelje i jesen je nastupila svom silinom. Temperatura je spala, drveće je požutelo, silovita oluja pootkidala je prvo lišće s grana, a veverice su jurile tamo-amo po travi i skupljale i zakopavale opale orahe i žireve.

Da, baš kao konfete. Ta mala žaoka nije joj promakla. Srećno im bilo! Samo nek je njima lepo.

Zatreptala je da otrese pahulje s trepavica i odmahnula glavom.

Harizma, to je nešto što se ne da odrediti. Ili je imaš ili je nemaš.

Harizma, to je nešto što se ne da odrediti. Ili je imaš ili je nemaš. Lako je bilo sažaljevati nekog ko je imao tako haotično odrastanje bez ikakve perspektive, ali Šeja Mejsona niko nije sažaljevao