Džil Mensel

Stvar je bila u tome što ga je Didi odlično poznavala bez obzira na to što ga nije videla trinaest godina, pa je osetila da je sasvim blago naglasio ono ja sam.

Harizma, to je nešto što se ne da odrediti. Ili je imaš ili je nemaš.

Lejla je više volela čaj, ali je kazala „Hvala!“, i oprezno srknula kafu, pa sagla glavu da Hari ne vidi grimasu na njenom licu pošto joj je ponovo napravio kafu s jeftinim granulama i mlekom od soje.

– Je li dobra?

– Divna je! – odgovorila je sa osmehom zato što niko ne voli sitničave devojke. Nije on kriv što više voli mleko od soje nego obično mleko.

Na njoj su njih dvoje, tinejdžeri rumenih obraza i blistavih očiju, stajali kraj tek napravljenog sneška i smejali se dok ih jedan vremešni Italijan slikao, a pahulje se kovitlale oko njih poput perja.

Pre trinaest godina tu je bio par labudova koji su bili nerazdvojni i uvek zajedno plovili po jezeru. Didi i Šej su izmišljali priče o njihovom životu, o njihovoj komplikovanoj porodici i svađama koje su nasamo vodili, dok su pred posetiocima jezera održavali privid blaženo srećnog para.

U sledećem trenutku – bilo je jače od nje – u mašti se odigla sa ulice i uznela ka kosom krovu hotela, pa usred vazduha zastala pred prozorima Ponoćnog apartmana.

Benija je preplavio čudan osećaj u grudima kao da su se neka vrata zatvorila.

Bila je treća nedelja oktobra. Leto se naglo završilo pre dve nedelje i jesen je nastupila svom silinom. Temperatura je spala, drveće je požutelo, silovita oluja pootkidala je prvo lišće s grana, a veverice su jurile tamo-amo po travi i skupljale i zakopavale opale orahe i žireve.

Da, baš kao konfete. Ta mala žaoka nije joj promakla. Srećno im bilo! Samo nek je njima lepo.

Zatreptala je da otrese pahulje s trepavica i odmahnula glavom.